GOSPOĐIČIN DNEVNIK JE
omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama čija hrapava crvena presvlaka podražava zmijsku kožu i u gornjem desnom uglu nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara što se poklanjaju devojčicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih najbližih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoči drugog svetskog rata, ovo je jedina donekle ukusna i privlačna, jedina intimna vrsta beležnice do koje se za novac može doći. U ovo se uverava i Ana Drentvenšek, koju učenici zovu Gospođica, ušavši jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato što je najveća, najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, čime njoj, Nemici, uliva poverenje i čini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku opuštenog lista paprati izrezanom kvakom, između dvaju izloga u kojima su skladno i pregledno raspoređene poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, rezači i po jedna pisaća mašina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu, dugu, kao apoteka svečano polutamnu prostoriju, koja miriše na drvo i lepak, obiđe jednog dežmekastog kupca koji zamišljeno premeće na tezgi krute fascikle što ih pred njega spušta, stojeći na merdevinama u crnom zaštitnom ogrtaču, mršav i dugonog kalfa kao šafran žute kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno starijim kalfom s naočarima u okvirima od srebrne žice, s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "Šta izvolite?" kaže ovaj, jedva rastvarajući usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad trbuščićem koji zateže isti onakav zaštitni ogrtač od crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje šafrana; odnosno "Sie w?nschen?", jer već zna da je ona Nemica i osvedočio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, što nije slučaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, već oseća dah rata, obračuna. Tada ona stidljivo, jer joj je želja potajna, podiže glavu osenčenu šeširom sa širokim obod om, pruža kažiprst u crnoj glase rukavici da pokaže ka gornjim policama više prodavčeve glave koje je bojažljivo već preletela sivim očima, i odgovara: "Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje je široko kao i oznaka traženog predmeta, jer tako zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajućim izrazom zadobija poverenje gospođa koje ovako neodređeno, ispomažući se kolebljivim pokretom traže robu koja im je potrebna, i okrenuvši se, prišavši rafovima i izvivši se gipko, počne spretnim prstima uvis pružene ruke da vadi i drugoj dodaje i ovom na tezgu slaže dve, tri, sedam, osam različitih svezaka i sveščica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa pošto se, dobujući prstom srednjakom po dnu police, preslišao da je izložio ceo izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvarajući poneku i puštajući kroz prste njene listove, kao što prodavac cipela savijajući im lub i đon pokazuje kako su meke i lake. Gospođica međutim brzo klizne pogledom preko sivih i zaštitno-maslinastih korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko čijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori; njeni kruti, žućkasti listovi od delovodničke hartije zakrckaju padajući jedan preko drugog. "Šta staje ova?" I pošto prodavac saopšti cenu, spušta svesku na tezgu. "Uzeću je". Kopa po torbici i plaća, dok on poletno uvija svesku u belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je kući. Onde svečano razmota hartiju, okreće svesku, lista njene žućkaste, čvrste stranice, vraća se prvoj, seda za sto i, umočivši pero u mastilo, ispisuje prisećajući se datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomoću Božjom", razume se nemački. Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni rečima kojima Gospođica pokušava da uobliči i osmisli sve ono što se s njom značajno zbiva. Dok jednog dana, 1. novembra 1940. ne napiše reči "Nova bolest", kao što je već mnogo puta činila, ali kako više nikad neće činiti, jer ć e ovaj nasrtaj na njeno telo prevazići moći praćenja razumom. Poći će lekarima; legaće na niske otomane prekrivene belom mušemom i, s očima prikovanim za tavanicu, odolevati bolnim i stidnim istraživanjima znalačkih prstiju. U laboratoriji doktora Korkhamera vadiće joj iz vene i prsta krv, uzeti u čašu mokraće; dobiće nalaze i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovića, hirurga u to vreme na vrhuncu umeća, zdepastog, čvrstog pedesetogodišnjaka, koji će je poučiti da ima upalu žuči s kamenom i odmah joj predložiti dan operacije. "Odgovara?" podići će na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene, u salo urasle oči. Ona će se zaprepastiti zbog kratkoće roka, tražiće vremena za odlučivanje. Ali: "Znate šta", reći će joj on uz nakriv sažaljiv osmeh, "ako budete razmišljali, ja vas možda uopšte neću primiti u moj sanatorijum, jer mi je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena će, kao grom, delovati; Gospođica će poći kući da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spavaćice, više čistih gaćica, prsluče. Nešto toplo u čemu se može ležati s jorganom povučenim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao što je nedavno videla u jednoj poseti bolesnici. Ali šta? Džemper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni, radni, pa juri u grad, između časova, na kojima se ujedno oprašta za neodređeno vreme od učenika, da kupi to nekakvo toplo a ipak nežno parče odeće. Svugde joj nude grubo tkanje, drečave boje. Pada s nogu obigravajući radnje dok konačno ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospođe Ekmedžić, kojoj se poverava do kraja. To je svetloljubičasti vuneni kaputić, tanak, bez kopčanja, sa širokim a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod kuće, sami povuku do lakata: ali sad ima, ipak, poslednje što joj je nedostajalo. Uto se već spušta veče, dođe joj hladno u njenoj sobici, pod iglićavom svetlošću sijalice koja nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene beživotne stvari bačene na krevet, spremljene za spuštanje u torbu, kao u raku. S pavaćica, ružičasta, pa malo tamnija liseuse, gaćice ružičaste i bele, belo prsluče na kom je maločas učvrstila dugme koje je već davno bilo labavo. Sve će to stati u putnu tašnu s ručkama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomisliće da je krenula u kupovinu (možda na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj leti prema ormanu, gde ga drži na samom dnu, u senci obešenih haljina i napuštenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knjižica se zacrveni, ona se maši da je podigne i priključi kao nepredviđenu dragocenost onom što je nužno. Međutim, hoće li želeti i moći išta upisati u dnevnik, pred očima lekara i časnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod jastukom, možda će je neko otkriti, u času njene nepažnje, ili dok bude na operacionom stolu, pa će iz nje čitati nepozvani. Ona ustrepti, kao zatečena gola. A šta ako ...? Dršćući, zamišlja da je umrla, a dnevnik ostaje izložen ma kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko će ga tu naći? Šimokovićka, kojoj namerava da ostavi ključ od sobe, ili sestra, pošto dođe, obaveštena telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi, bilo bi užasno. Ali i neizbežno, pošto dnevnik više ne bi mogla braniti, skrivati. I sad vidi sebe kako leži mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, leži nepomična i obezbojena, ne znajući ništa, a ovde stoji njen dnevnik, njena tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakavši. Prvi put istinski shvata da će možda umreti, i šta to znači: potpunu samoću, potpunu prepuštenost, potpuno neznanje, nemoć da za sebe bilo šta učini. Plače dugo, duboko u veče, sama u svojoj sobi, gde se gvozdena pećkica davno ohladila. Zna da joj to škodi, ali ne može drukčije nego da plače i plače, sve dok se, oko ponoći, iznurena, ne zavuče, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je još i u snu potresali iskidani jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da založi, da se opere, obuče, da raspodeli komšinicama dužnosti koj e će sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje se i pođe. O dnevniku odluka još uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj nagloj jutarnjoj vatri, pre no što je bude ugasila sipajući na nju vode, kao što namerava? Od tog čina sujeverno se usteže, čini joj se da bi njime prizvala smrt: evo me, dođi, ničeg više nemam. Onda pomišlja da u svesku nešto upiše, pod današnjim datumom, nešto pribrano, obaveštenje o svom odlasku, da malo otupi ranije razneženosti koje je suviše otkrivaju, bar kako ih pamti. Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa više ne bi smogla snage da krene (a možda bi to i bilo bolje, pomišlja), i tako, jer više ni vremena nema za dvoumljenje, odlazi iz stana nerešene brige, osvrćući se, javljajući se još jednom Šimokovićki, koja, zatečena za koritom punim nakvašenog rublja, ovlaš briše ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospođici čini da je već zaboravljena. To, međutim, nije tako, jer za siromaški kraj u kome stanuje, čija pažnja ne doseže do opštih zbivanja, njen odlazak predstavlja događaj, o kom se vest širi kao kolut na vodi, pa ubrzo stiže i do učeničke matere Slavice Božić. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad Gospođicom izvršena, da ju je obavio sam doktor Boranović, te da se Gospođica u propisano vreme probudila, što znači da je operacija uspela. U njoj se budi častoljubiva misao da se ovim povodom, kad već inače zaostaje za uglednijim učeničkim roditeljima, istakne ako ne položajem i bogatstvom a ono pažnjom; vadi iz ormana sinovljevo praznično odelo da ga očetka, pegla njegovu belu košulju, bele čarape, i predviđa kupovinu velikog-velikog buketa koji će te krasote upotpuniti, od cveća kog u ovo doba godine ima, videla je onomad na pijaci, narcisa i jesenjih ruža. Milinko, upitan za saglasnost, daje je poslušno, kao uvek. U školi on se poverava Sredoju Lazukiću, a uveče, na sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne prećute stvar kod svojih kuća, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zamišljeni buket razgrana se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih ruža), a Gospođici u belo obojenu bolničku sobu na prvom boju dvospratnog sanatorijuma stiže čitava đačka delegacija. Ona nju prima, jer nema načina (nema snage) da je odbije, mada se upravo od tog dana (četvrtka) oseća slabo. Rana ju je sinoć bolela, a danas kao da se rastače, trunući, po čitavom telu; obrazi joj gore, grudi pritiska težina, ne jede joj se, samo žedni, ali joj voda ne prija, usne su joj i pošto se napije suve, trpke, nema moći u sebi, ali je raspinje potreba da skoči iz kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno. Deca ulaze i okružuju krevet, pa joj se čini da još teže dolazi do vazduha, časna sestra umesto da ih pouči oduševljava se silnim cvećem i trči da pronađe oveći sud; deca grajaju, traže da im ona kaže kako se oseća, da li je šta boli, kad će ustati, a Gospođica najednom oseća koliko je sve to besmisleno, koliko nestvarno, da će umreti. Sklopi oči i sliku sobne beline očas zameni blesak crvenila ispod uklonjene zavese obešenih haljina, kako ga je nedavno videla. Prene se, otvori oči i vidi kako časna sestra - čiji ulazak nije primetila, što znači da je bila van svesti - maše deci osvrćući se uplašeno, da izađu. Vidi kako deca gledaju u nju začuđeno, iz daleka, pa digne ruku da im mahne na rastanku. Ali u istom trenutku shvata da se rastaje sa poslednjim ljudskim stvorovima iz svog životnog kruga, da je to poslednja mogućnost da nešto preduzme protiv svoje more, pa vikne, odnosno misli da je viknula, jer joj se sa usana otisne samo šapat. "Vera! dušo! Hodi ovamo!" I devojci koja se vratila s praga, privučena ne tim slabašnim zovom, koji nije razumela, nego njenim napetim, iskolačenim očima, naloži: "Priđi sasvim blizu", te joj šapne na uho (sad hotimično šapuće): "Ako umrem, otidi u moj stan i uzmi iz mog ormana, sa dna, jednu knjižicu, pa je spali." Govor ju je iscrpeo, jedva miče usne, nema pljuvačke da ih ovlaži, i više dahom nego glasom pita: "Hoćcš li?" I pošto Vera klimne glavom, ona sklopi oči, pada u duboku vatru, tako da više i ne čuje uzbuđen u strku bolničarki, ne oseća da je razgolićuju, bodu; umire još te noći. Vera ovo saznaje sutradan, od Milinka, prekosutra je sprovod, kome i ona prisustvuje konvencionalno, zajedno sa materom, dakle i nevoljko, motreći sve vreme ko se majci javlja (da li i muškarci, i kako?), a kako se ona ponaša, da li glumi ganutost i tugu kao ostale gospođe (preko puta njih otmeno bleda i ružna Sredojeva mati), primećuje li se da je drukčija. Napetost je i samu sprečava da bude tužna, ili bar zgranuta saznanjem da je sa tim bićem što ga uz molitvu spuštaju u zemlju pre dva dana razgovarala, doticala mu ruku, primila iz njegovih usta poslednji nalog. Nalog joj je međutim stalno na umu, i čim zemlja prekrije kovčeg i ispupči se u humku, napušta mater, rekavši suvo da ima posla u gradu, pa se upućuje u pravcu ulice Stevana Sremca, više da o njemu porazmisli na licu mesta nego da ga odmah i izvrši. Ali kad je već stigla pred kuću sa Gospođičinim stanom, ne preostaje joj drugo nego da ide do kraja. Mora doduše sačekati Šimokovićku, koja je takođe bila na ukopu, a treba joj dvostruko vremena dok sa kumom, ruku pod ruku, i zastajkujući da razmenjaju zapažanja (pop je molitvu smandrljao, sestra nije doputovala), stigne kući. Ona se Veri ubraduje, jer njen dolazak produžuje doživljaj, i rado joj, radoznalo, otvara Gospođičinu sobu. Obe ustuknu: hladnije je u njoj nego na dvorištu. ("A samo nedelju dana nije loženo", iščuđuje se Šimokovićka.) Pale svetlu; jer je unutra mrak, i Vera odmah prilazi ormanu pa ga otvori, pretvarajući se da je to već mnogo puta činila i da to što traži već napamet zna gde je, no zbilja odmah ugleda na dnu ormana jednu crveno ukoričenu svesku. Uzme je, ovlaš otvori, načini usnama i očima pokret koji treba da ubedi u bliskost i vlasničko pravo na predmet, nasmeši se i već izlazi, pokraj Šimokovićke, koja isuviše poštuje pisane stvari a da bi išta posumnjala. Nijedna više ne progovori ni reč, rastaju se, ali se Vera oseća kao kradljivica. Taj utisak je prati i kad je svesku već unela u svoju kuću i, uveče u kre vetu, krišom pročitala. Za to nije bila ovlašćena, zna, a ipak nije mogla ni da je spali nepročitanu. Sad je pak poznavanje njenog sadržaja sprečava da je spali. Ima osećanje da je u toj svesci sadržan čitav jedan čovek, i to čovek njoj dotad nepoznat, na sasvim drugi način poznat, i da bi njeno uništenje značilo i uništenje mogućnosti da se on, docnije, kad iznenađenje otupi, možda jasnije sagleda. Tek sad se na nju obrušava strah, koji je na sahrani izostao: zar tako, lako i ovlaš, iščezava, neupoznat, sadržaj čitavog jednog dugog života? (Njezinom uzrastu on se čini veoma dug: četrdeset i nekoliko godina!) Saopštava svoju neodlučnost Milinku, no on, pobornik ispravnosti, savetuje joj da obećanje verno ispuni. Pa ipak to ne može. Pronalazi srednje rešenje: da svesku više ne čita, već da je skloni s očiju do neke kasnije, zrelije odluke. Tražeći za nju sklonište, pogled joj najpre krene ormanu, pa odmah ustukne, gotovo sujeverno, pred tako upadljivim ponavljanjem. Ne, biće čak skrovitije ako svesku stavi u svoj plakar za knjige, u koji nikad niko ne zaviruje; evo joj i nalazi pravo mesto, između dvaju udžbenika, engleskog i matematike iz nižih razreda, koji tu čame odloženi, nikom više potrebni. Ali pre nego što svesku ostavi, tako reći pokopa umesto obećanog spaljivanja, pomišlja da svom rešenju, koje oseća kao vrstu odricanja i izdaje u isti mah, mora ipak dati i neko spoljno, pametljivo obeležje. Seda za sto, otvara svesku i u nastavku Gospođičinih, odlučnim kosim crtama unetih ispovednih pribeležaka, na prvoj sledećoj praznoj strani ispisuje svojim okruglim rukopisom, sažeto i stvarno, kao nadgrobni natpis: "Ana Drentvenšek, umrla 19. decembra 1940. posle operacije žuči". Upravo ovaj zapis podstaći će Sredoja Lazukića da svesku uzme sebi pošto na nju bude slučajno naišao četiri godine docnije kao vojnik narodno-oslobodilačke vojske. On će prethodno u koloni promaći ulicama grada - nekad svoga - ispod slavoluka s pozdravom oslobodiocima, to jest i njemu, primiće na obraze poljupce nekolikih lepih jedrih devoj aka koje će se na vojnike ustremiti s trotoara zasipajući ih cvećem, da bi odmah zatim zaostale i iščezle; utopiće se u mnoštvo na Glavnom trgu da sasluša govor nepoznatog oficira s trorogom kapom španskog borca; uveče će se smestiti u kasarni a zatim učestvovati na igranci, pokušavajući da osvoji bolničarku Valeriju, Slavonku, dok je njena prijateljica ne bude odvukla u susednu manju sobu gde se vesele oficiri na čelu s komandantom brigade, kog će još videti, dok su se vrata odškrinula, kako igra, vitlajući rukama, na stolu zastrtom belim čaršavom. Imaće osećanje da po nečem njegovom gaze nepozvani ljudi, među koje doduše i sam spada, i to osećanje neće ga napustiti ni sutradan dok, čekajući pokret dalje za front, bude obilazio novosadske ulice. Svuda prljavština i palež, slavljeničko šarenilo i galama. Krenuće svojoj nekadašnjoj kući, uz unutrašnji otpor, kao na groblje; osmotriće je sa ugla, samotnu kao kulu, s kupolom na vrhu do koje je njegovom ocu, dok ju je gradio, bilo veoma stalo. Zazvoniće, i po olakšanju što preda nj izlazi nepoznata mlada žena s detetom u naručju (ponetim, kako mu se čini, radi zaštite) shvatiće koliko se plašio da bi u domu, na legalu, mogao zateći nekog od starih komšija, koji zna kako su mu majku odavde izveli i streljali, pa je možda čak sukrivac. Ovoj neznanoj ženi lako će odati ko je i prirodno će prihvatiti njen strašljivi poziv da uđe i osvrne se; obići će sobe kao da vrši smotru, okrznuvši pogledom tuđe stvari koje sasvim menjaju i prostor što je nekad bio njegov, proći će i kroz baštu, ogoljenu sve do tri bora koje je otac zasadio u ime sinova, pa će se okrenuti i otići. Ali ovo zakoračenje u prošlost povući će ga dalje u njene lepljive gvalje i on će, mesto nazad u kasarnu, ili na trg da se zabavi, obići druga znana mesta redom kako mu budu padala uz put i na pamet, poslastičarnicu "Labud", park, Sabornu crkvu, gimnaziju; svratiće do Milinka Božića i od njegove matere saznati da mu je nekadašnji školski drug takođe odskora vojnik, virnuće u prozore bivšeg Gospođičinog stana , a konačno će dospeti i do kuće Vere Kroner. Kako pre rata u toj kući nije nijednom bio (mada je to i te kako želeo), zastaće pred kapijom neodlučno, ali prizor nereda u dvorištu i razjapljenih ulaznih vrata uveriće ga da je to napuštena kuća u koju može slobodno ući. Razbacan ogoljen nameštaj, izgaženi nezastrti podovi, razbijeno posuđe. Proći će kroz taj lom tupo kao što je prolazio ulicama, tražeći po nagonu sobu gde je nekad Vera boravila, i odmah će je poznati, mada nikad viđenu, po belom nameštaju i jednom komadiću bele zavese što se vijori zakačen za kvaku otvorenog prozora, kao zastavica poraženoga. Otvoriće orman, uveriće se da je prazan, opljačkan. Izvući će dve fiokice, takođe prazne. Pogled će mu zapeti za ormančić ugrađen povisoko u zid, s raskriljenim belim vratašcima iza kojih će nazreti, poređane u policama, knjige. Njih naravno niko nije dirao, nasmešiće se podrugljivo. No njega će, kad bude prišao bliže, uzbuditi uzana štampana slova na hrbatima udžbenika, istih koje je nekad i sam s mukom pročitavao, uzeće da ih pretura, razgleda, zapaziće među njima jednu neobičnu, crveno ukoričenu knjižicu, otvoriće je, iznenadiće se kad u njoj nađe rukom pisane nemačke reči, ali njihove crte neće poznati mada će mu se one učiniti odnekud bliske, sve dok u listanju ne bude stigao do poslednje stranice i ugledao druga, drukčija slova, za koja će odmah znati da su Verina. "Ana Drentvenšek, umrla l9. decembra 1940. posle operacije žući." Cela prošlost će mu se vratiti, stuštiti se u njega kao ponornica; staviće svesku pod vojničku bluzu i otrčati s njom u kasarnu. Onde će je pročitati, ali će biti razočaran: Gospođica, koju je znao samouverenu do oporosti, otkriva se najednom raznežena, bespomoćna pred životom. Ipak će zadržati svesku, kao jedinstven predmet izvučen iz požara, a predaće je požaru pet godina docnije, po nagovoru i u saglasnosti sa jedinim licem kome je ona takođe nešto značila. Neće znati da je živ još neko nevidljivo obeležen krugom dnevnikovog postojanja: Milinko Božić, pacijent bolnice za bez imene vojnike u Sauerkammermünde. Bez ruku i nogu, bez očiju, razorenih bubnih opni i glasnih žica, pokriven do vrata ćebetom ispod koga jedna gumena cev vodi do posude na podu. U razmacima vremena, koje on ne može da meri, neko mu prilazi, pušta do njega svežeg vazduha koji mu ponekad hladno oprlji lice, pri čemu se u taj sveži dah umeša i miris tog nekog, miris znoja i sapuna i kože u kom Milinko prepoznaje žensko, neka ruka ga otkrije, skine mu cev sa uda, jedan sunđer natopljen mlakom vodom krene mu preko lica, vrata, prsiju i stegna, pa ga dodirnu šake, nekad meke i tople, nekad tvrde i hladnjikave, stegnu ga i zakotrljaju na trbuh, sunđer mu pređe preko leđa i stražnjice, i on se već kotrlja nazad, dobija cev na vrh uda i ćebe preko trupa. Sada mu se u usta zaglavljuje neka druga cev, i uskoro on počinje da prima, sisajući, gutljaj po gutljaj umereno tople, slane i slatke ujedno, hrane. Ne može da javi kad mu je hrane dosta, ali ipak ima utisak da neko po nečem to saznaje, jer hrana obično prestane da curi kroz cev pošto u njemu nastupi sitost, i on dobija kroz nju vode. Prestaje sve, do sledeće posete. Tada on opet oseti onaj talas mirisa, koji se lagano razilazi i napušta ga, pa pogađa naknadno kakvoj ženi pripada, krhkoj i crnoj, ili punačkoj, neodređenih boja, kakvu sluti u drugom jednom mirisu. Nekad mu se čini da je žensko koje mu se približilo riđe, i setivši se Vere, urlikne u sebi, oštro i otegnuto. Dalje od tog nečujnog urlika nema kud, jer ništa ne zna: ni gde se nalazi ni kako je ovamo gde se nalazi dospeo, ni šta je to da se on uopšte negde nalazi. Pa tako i povodom dnevnika Ane Drentvenšek, kada se seti da je jednom - a šta je to jednom? - negde - a šta je to negde? - bio spomenut, na ulici, kada je kretao noge, jer ih je imao, ako ih je stvarno imao, kraj jedne devojke, ako je nje stvarno bilo, koja mu je o dnevniku govorila - mada više ne zna sigurno šta je govor - on onda opet u sebi urlikne, i to je upravo izraz njegovog poimanja toga predmeta.
|
|
|
|
|
|