Posle pada naših srednjovekovnih država pod Turke (u drugoj polovini 15. veka) nije prestao rad na knjizi. U prvim vekovima ropstva, kada je granica između Turske i hrišćanskih država bila udaljena od srpskih zemalja, taj rad se odvijao u relativno stabilnim prilikama. Najveći deo naše stare biblioteke sačuvan je upravo u rukopisima koji potiču iz turskih vremena. U početku tome je doprineo i rani prodor štamparstva u naše zemlje. Prva naša ćirilska štamparija osnovana je u Crnoj Gori (1493), četrdeset godina nakon Gutembergovog pronalaska. Kasnije su nastajale i druge štamparije srpske knjige. U Veneciji su radile dve takve štamparije: prva – Božidara Vukovića Podgoričanina i njegovog sina Vićenca od 1519. do 1597, a druga – Jerolima Zagurovića od 1569. do 1638. Iz potonje je izišla poslednja naša stara štampana knjiga. Tokom 16. stoleća javljale su se štamparije i po našim krajevima, u Goraždu, Gračanici, Rujnu, Mileševi, Mrkšinoj Glavi, Beogradu, Skadru, ali one su bile mnogo kraćeg veka. Te štamparije nisu ipak mogle zadovoljiti sve potrebe za knjigama. One se umnožavaju i dalje najviše na stari način, prepisivanjem. Prepisivane su čak i štampane knjige, naročito kasnije kada su se štamparije ugasile.

Originalno književno stvaranje bilo je u velikom opadanju. Književno sposobnih ljudi ipak je bilo. Slučaj jednog srpskog kaluđera iz 16. veka, Anikite Lava Filologa, koji je zbog svoje učenosti i književne veštine bio toliko poznat da je pozvan čak u Rusiju da napiše spise potrebne za kult jednoga lokalnog sveca, govori tome u prilog. Glavni razlog književnog opadanja nalazi se u tome što je s nestankom naših država književnosti izgubila svoj glavni i skoro jedini predmet. Stoga je malo novih dela. Nastavljen je rad na istoriografskim vrstama poznoga srednjeg veka: hronikama, letopisima, rodoslovima i hronografima. Naročito je značajan hronograf. Nastao je u Rusiji sredinom 15. veka. Prvi hronograf napisao je, sudeći po mnoštvu srbizama, neki Srbin (veruje se da bi to mogao biti Pahomije Logofet, ruski pisac srpskog porekla). Hronograf je potom prenesen u srpske zemlje (najstariji rukopis je s kraja 16. veka). Nosio je naslov Povest od bitija i od carstvih vseh narodov. Pored svetske istorije od Adama do pada Carigrada, u njemu se posebno izlažu istorije tri slovenska carstva, ruskog, srpskog i bugarskog (otuda naziv Tricarstvenik). Pisci su sačuvali i interesovanje za savremene događaje. U turskim vremenima negovani su naročito tzv. mlađi letopisi u kojima se, u obliku kratkih beležaka, govori o događajima koji su se zbili u srpskim zemljama i okolnom svetu. Njima su slični zapisi koje su na knjigama ostavljali prepisivači i čitaoci. Oni su mnogobrojni, ima ih na desetine hiljada, i potiču iz raznih vremena ali ih je najviše iz doba nadiranja Turaka i turske uprave. U njima nalazimo potresna svedočanstva o teškim vremenima, "kad su živeli zavi zavideli mrtvima" a u nekim slučajevima i duboke izlive misli i osećanja njihovih autora.

Obnova Pećke patrijaršije (1557) izazvala je izvestan polet kako u književnom tako i u umetničkom stvaranju. U drugoj polovini 16. stoleća radi je dečanski živopisac Longin, od koga potiče i jedan pesnički sastav, Akatist prvomučeniku Stefanu, napisan u najboljim tradicijama vizantijske i srpske himnografije. Longinu neki pripisuju i Akatist sv. Savi, nastao, po svoj prilici, u Mileševi, pre 1594. godine kada su Turci spalili mošti sv. Save. Delo je prožeto snažnim rodoljubivim osećanjem: Sava je opevan kao "svetilo što svu srpsku zemlju prosvetli".

Najznačajniji književni radnik u eposi Pećke patrijaršije bio je patrijarh Pajsije, koji se nalazio na čelu srpske crkve od 1614. do 1647. Bio je neumoran knjigoljubac. Tragao je za starim knjigama, skupljao ih, povezivao, prepisivao, dopunjavao, tako da je zahvaljujući njegovu radu srpska knjiga doživela čitavu malu renesansu. On je značajan i kao pisac, a njegovo glavno delo, Život cara Uroša, jeste poslednja u nizu naših starih vladarskih biografija. Pisano u hagiografskom stilu, ovo delo se ipak razlikuje od ranijih žitija: najvažniji događaji ispričani su prema narodnom predanju, u izlaganju nalazimo tragove ne samo domaćih nego i stranih pisanih izvora, oseća se, uz to, dah šireg, narodnog rodoljublja i naslućuju vremena ustanka i širokih pokreta naroda, što su se približavala.

Uz Pajsija, u 17. stoleću javljaju se i drugi, mahom anonimni književni poslenici, od kojih potiče više kraćih spisa; Skazanija o srpskim patrijarsima, beleške o manastirima, opisi putovanja u Svetu zemlju itd. Jedan od najvažnijih književnih događaja jeste kolekcioniranje službi srpskim svecima u jedinstvenu knjigu nazvanu Srbljak. Prvi pokušaji u tom pravcu učinjeni su još u 16. stoleću, a najstariji prepis knjige potiče iz 1714. U Svetoj Gori, gde su srpski kaluđeri, pored Hilandara, držali i druge manastire, održavan je izvestan kontinuitet književnog rada kroz ceo turski period. U drugoj polovini 17. stoleća u Hilandaru živi Ukrajinac Samuilo Bakačić, koji prevodi dela s ruskog na srpskoslovenski jezik. Književna središta nalaze se i po mnogim drugim manastirima, u našoj zemlji: u Sv. Trojici, kod Pljevalja, u Rači na Drini. Račanski kaluđeri odigraće značajnu ulogu u književnoj obnovi do koje će doći u novim istorijskim prilikama, u prvim decenijama 18. veka.

BACK