Sredinom 14. veka feudalna Srbija na vrhuncu svoje moći proglašava se za carstvo Srba i Grka, a svoju crkvu podiže na rang patrijaršije. No carstvo je bilo kratkoveko. Ubrzo posle smrti prvog cara Stefana Dušana (1355) ono se počelo raspadati na samostalne državne oblasti a smrću njegova nesposobnog naslednika Uroša (1371), s kojim je izumrla dinastija Nemanjića, ono je i formalno prestalo da postoji. Zatim dolazi turska najezda i u nepunih dvadeset godina dva strašna poraza: na Marici (1371), i na Kosovu (1389). Veliki porazi koji su usledili posle najvišeg uspona izazvali su pometnju kod savremenika. Njihovo raspoloženje najbolje je izrazio svetogorski inok Isaija kada je na prevodu filosofskih spisa Pseudo-Dionisija Areopagita, neposredno posle Maričke bitke, zapisao da je knjigu započeo "u dobra vremena" a završio je "u najgora od svih zlih vremena". U šezdesetak godina posle kosovske bitke, koliko je još postojala, srednjevekovna Srbija imala je razdoblje blistave obnove za vreme despota Stefana, koji će doneti možda najveći razmah srednjovekovne književne aktivnosti, a zatim će uslediti duga agonija za vreme despota Đurđa i konačni pad, nakon njegove smrti.

Znatne promene dogodile su se ne samo u političkoj sferi nego i u kulturnom životu i književnom stvaranju. U Srbiji kao i u drugim zemljama pravoslavnog jugoistoka i istoka Evrope dolaze krajem 14. i u 15. veku do izražaja neke tendencije u kojima kulturni istoričari vide predznake renesanse. To su, pre svega, težnje k sekularizaciji kulture, začeci individualizma, buđenje interesovanja za antiku. Despot Stefan, za čije su vlade te težnje najizrazitije, ima u svojoj pojavi nečeg što ga odvaja od ranijih, nemanjićkih kraljeva i približava ga tipu renesansnog prosvećenog tiranina. On je bio zaštitnik kulture i književnosti, inicijator književne obnove u Srbiji svog doba. Na njegov poziv u despotovinu dolaze učeni kaluđeri iz Svete Gore i, smešteni po raznim manastirima, po despotovoj narudžbini prevode dela s grčkog jezika. "Resavska škola" u manastiru Manasiji najvažniji je centar prepisivačke i prevodilačke aktivnosti u despotovo vreme. Despotova prestonica Beograd postaje takođe značajno kulturno središte. U njemu živi i radi najznačajniji pisac tog doba Konstantin Filosof, koji je, zajedno s drugim izbeglicama iz bugarskih i grčkih zemalja, našao utočište u despotovoj Srbiji.

U odnosu na prethodno razdoblje ta se književnost izdvaja nekim novim crtama kao što su npr. psihologizam, istoricizam, začeci kritičnosti. Pisci se okreću unutarnjem, emocionalnom svetu čoveka, što dovodi do svojevrsne psihologizacije literature. Ta tendencija – primetna i kod ranijih pisaca, kod Save i, naročito kod Teodosija, koji, ne slučajno, u ovo vreme postaje popularan – našla je podsticaja u isihazmu, mističnom pokretu koji je u drugoj polovini 11. veka zahvatio ne samo Vizantiju nego i južnoslovenske zemlje. Svojim učenjem o umnoj molitvi kao načinu individualne komunikacije s bogom isihazam je skrenuo pažnju na čovekov unutrašnji svet i doprineo da u književnosti dođe do nečeg što bismo mogli nazvati "skretanjem ka unutra". Glavni predstavnici ove struje su episkop Marko i Grigorije Camblak. Istoricizam je suprotna tendencija. On se ogleda ne samo u pojačanom zanimanju za dela vizantijske istoriografije – koja se naročito u vreme despota Stefana i, često, na njegov lični zahtev prevodi i kompiliraju – nego i u novom shvatanju srpske povesti. Prevođenje vizantijskih istoričara (Zonare, Hamartola, Manasa) uticalo je na stvaranje domaćih istoriografskih vrsta: letopisa, rodoslova, hronografa, u kojima se srpska istorija izlaže prvi put kao celina i u organskoj povezanosti sa svetskom istorijom. Najpuniji izraz novog istoricizma dao je Konstantin Filosof u svojoj biografiji despota Stefana. I najzad, začeci kritičnog odnosa prema stvarima najbolje pokazuju da su na pomolu nova vremena, drukčija od ranijih. Upoznavanje s delima vizantijske učenosti otvorilo je nove vidike našim piscima i oni se počinju na drukčiji način odnositi prema tradicionalnim vrednostima, praviti poređenja, izricati sudove, vrlo često i nepovoljne. Već spomenuti inok Isaija poredio je slovenski s helenskim jezikom i iz toga izvukao gotovo prosvetiteljski zaključak – da su oba jezika od boga dobro stvorena, ali, dok je helenski "od raznih filosofa ukrašen", slovenski, usled nedostatka "ljubavi k učenju", nije mogao dostići sličnog savršenstva. Takav način razmišljanja pokazuje neobičnu sličnost s onim kako će četiri stotine godina kasnije govoriti Dositej Obradović o odnosu srpskog jezika prema jezicima "prosveštene Evrope". U doba despota Stefana i na njegov podsticaj učeni monasi vrše reviziju ranijih prevoda s grčkog jezika, "ispravljanje knjiga", i u vezi s tim iznose svoja zapažanja i ocene vrednosti tih prevoda. To su začeci kritičkog i filološkog rasuđivanja o književnosti kod nas.

Književnost novog vremena pretrpela je i neke dublje, sistemske promene. Ona gubi najvažniju odliku nemanjićke književnosti, njenu monolitnost. Raspadaju se veliki književni žanrovi i mesto njih dolaze do izražaja manje forme, kao što su slovo, pohvala, pesma, poslanica, zapis. Književnost se usitnjava, drobi, ali zato sve više dobija umetnički, poetski, lirski karakter, postajući više književnost u modernom smislu.

Među autorima tih poetskim tekstova susrećemo se prvi put s imenom jedne žene. To je monahinja Jefimija (oko 1349 – posle 1405), pre zamonašenja žena despota Uglješe Mrnjavčevića. Od nje potiču dva lirska, elegično intonirana sastava: napis na ikonici darovanoj manastiru Hilandaru, u kojem je izrazila materinski bol zbog smrti svog deteta, i Pohvala knezu Lazaru, izvezena svilom na pokrovu za knežev ćivot. Oba teksta odlikuju se toplinom i neposrednošću te ličnim, ispovednim tokom. Pesnikinja govori mrtvom knezu kao dragom prijatelju, kojega je smrt udaljila, ali nije odvojila od najbližih. Hvaljena od srednjovekovnih pisaca Grigorija Camblaka i Konstantina Filosofa kao mudra žena, Jefimija uživa nepodeljene simpatije svih modernih poznavalaca naše stare književnosti.

Jefimijina pohvala knezu Lazaru spada u tematsku skupinu od desetak spisa o knezu Lazaru, nastalih u prvim decenijama posle kosovske bitke. O Lazaru nije napisano celovito žitije poput biografija nemanjićkih vladara, nego veći broj manjih spisa uglavnom poetsko-retorskog karaktera. Tom svojom cikličnom prirodom lazarevski spisi su pandan kosovskom krugu epskih pesma, s kojima imaju i niz tematskih podudarnosti. Sa žanrovskog stanovišta među njima se mogu izdvojiti tri tipa: povesna slova, pohvalna slova i pohvale. U povesnim slovima pohvala knezu mučeniku skopčana je s izlaganjem u retorskom obliku najvažnijih događaja iz njegova života. Njih ima najviše, međusobno se uglavnom slažu po činjenicama koje iznose, ali se razlikuju po opsegu. Najvažniji od njih su: Slovo knezu Lazaru od patrijarha Danila III i Pomen knezu Lazaru (naziva se takođe i Povesnim slovom) od nepoznata pisca. U njima se govori o događajima iz kneževa života koji su gotovo svi ušli u narodnu pesmu i na način koji, i pored crkvene retorike, podseća na heroiku epske pesme. Središnji dramatični trenutak u njima nije samo bitka nego Lazarevo savetovanje s vojvodama, besede u kojima su sadržane lepe, aforističke izreke o sramoti ropstva i lepoti žrtvovanja za slobodu. Drugom tipu pripada Pohvalno slovo knezu Lazaru od nepoznata pisca, u stvari beseda držana na godišnjicu Lazareve smrti, bez ičeg biografsko-narativnog. Od ostalih spisa razlikuje se i po radosnom, pobedničkom raspoloženju, u kojem nema ni senke tragike. O Lazarevom danu govori se kao o radosnom prolećnom prazniku kada se spaja nebo sa zemljom, a svetlost obasjava "svega sveta kute". U pohvale, uz pomenutu Jefimijinu Pohvalu knezu Lazaru, spada i Natpis na kosovskom stubu, koji se pripisuje Lazarevom sinu Stefanu.

Despot Stefan Lazarević (1377-1427), vladao od 1389. bio je ne samo prosvećeni vladar, knjigoljubac i mecena nego i književnik. O njegovu književnom daru i umetničkim težnjama najupečatljivije govori pesnička poslanica Slovo ljubve, neka vrsta pesme u prozi s akrostihom, jedan od najlepših kraćih književnih tekstova u našoj literaturu srednjeg veka. Posebno svojstvo tog teksta jeste lirska sugestivnost. Govoreći o ljubavi, pesnik ništa ne kaže do kraja, sve ostaje u nagoveštaju koji, kao što je primetio Miodrag Pavlović, "daje potrebnu eleganciju pesničkom tekstu i obezbeđuje tajnovitost tananim osećanjima" izraženim u njemu. Pesnik je najodređeniji kad govori o prirodi. Lirska sugestija tada prelazi u deskripciju. Slike koje se nižu pune su pokreta, širine i radosnog doživljaja obnove prirode. Kroz ovo Slovo despota Stefana prvi put se u našoj književnosti oseća sveži dah proleća i ljubavi.

Uz spomenute, pažnju privlače i neki drugi, uglavnom kraći tekstovi poetskog karaktera, nastali u 11. i 15. stoleću: Slovo sv. Savi Monaha Siluana iz 14. veka, jedna od ređih starih pesama, napisana u vizantijskom dvanaestercu, s naglašenim aliteracijama; Ispovedna molitva nepoznata pisca iz druge polovine 11. veka, virtuozna verbalna kompozicija, u kojoj se grehovi ređaju u beskraj ali uvek u skladu sa zahtevima visokoorganizovane retorske proze; Povest o jerusalimskim crkvama i pustinjskim mestima Nikona Jerusalimljanina (1441), putopis napisan poetskim, eliptičnim izrazom, više simbolička vizija nego putnički izveštaj; Otpisanije bogoljubno Jelene Balšić, kćerke kneza Lazara, Nikonu Jerusalimljaninu, jedno od ređih sačuvanih privatnih pisama iz srednjeg veka, odlikuje se visokim stilskim kvalitetima; Nadgrobno slovo despotu Đurđu nepoznata pisca (1456), lamentacija ne samo nad umrlim vladarom nego i nad sudbinom Srbije i celog hrišćanskog sveta.

Biografije se pišu i dalje, iako manje nego ranije. Uz dela manjeg obima kao što su: Život inoka Isaije nepoznatog pisca s kraja 14. i Život patrijarha Jefrema od episkopa Marka s početka 15. stoleća, javile su se i dve opširne biografije čiji su autori Grigorije Camblak i Konstantin Filosof. Oni su zajedno s Dimitrijem Kantakuzinom najmarkantnije književne individualnosti 15. stoleća.

Grigorije Camblak (1364-1419/20), nemirna lutalačka ličnost neizvesna porekla, ostavio je traga u bugarskoj, rumunskoj, srpskoj i ruskoj književnosti. U Srbiju je došao 1402. i kao iguman manastira Dečana ostao u njoj do 1406. Za to vreme napisao je nekoliko spisa koji pripadaju srpskoj književnosti. Skazanije o sv. Petki, opis prenosa moštiju svetice iz Vidina u Srbiju, Život Stefana Dečanskog i Službu Stefanu Dečanskom.

Camblakovo najvažnije delo Život Stefana Dečanskog zauzima posebno mesto među našim starim biografijama. U svom junaku pisac gleda ne toliko vladara koliko sveca-mučenika čiji je lik dosledno izgradio prema isihastičkom mističkom modelu. Isihastički pojmovi, kao što su "umna molitva", "mislene oči", "neizreciva radost", predstavljaju polaznu tačku u prikazu ličnosti junaka. "Mislene oči", kojima on neposredno opšti s bogom, stoje kao antiteza njegovim telesnim očima, koje je izgubio, svetlost koju nosi u sebi suprotstavljena je mraku i nasilju što ga okružuju. Nijedan naš stari pisac ne govori tako ogorčeno o nasilju i nasilnicima, o onima koji narušavaju mir, ugrožavaju čoveka i njegove vrednosti, kao što to čini Camblak. Ali, s druge strane, teško je u čitavoj našoj staroj književnosti naći poetičnijeg mesta od njegovog opisa manastira Dečana i njegove okoline.

Po svojim književnim kvalitetima Camblakovo Žitije Stefana Dečanskog spada među najznačajnija književna ostvarenja našeg srednjeg veka. Njegove vrednosti su psihološke, deskriptivne i, naročito, artističke. Proučavaoci su posebno isticali skladnost i lepotu njegove kompozicije, jedinstvo efekata, meru koja je postignuta u glorifikaciji junaka. Više nego i za jedno dugo srednjovekovno žitije za ovo se može reći da je majstorski građeno.

Konstantin Filozof (umro posle 1439) zauzima centralni položaj u književnosti epohe despota Stefana. Od njegovih dela najznačajnija su Skazanije o pismenah, prva naša filološka rasprava, i Život despota Stefana (1431), posle Domentijanovog i Teodosijevog životopisa sv. Save najopsežnija naša stara biografija. Iako je prošao kroz istu književnu školu kao i Camblak, Konstantin je drukčiji pisac od njega. Dok Camblak zbivanja posmatra iz unutarnje perspektive, kao psiholog, Konstantin o njima govori prevashodno kao istoričara. Njegovo delo čini završnu etapu u razvoju naših starih žitija od hagiografije ka istoriji. Despot Stefan prikazan je gotovo isključivo sa svetovne strane – kao vitez i ratnik, kao mudri državnik i prosvećeni vladar, kao graditelj gradova, a ne samo manastira. Pisac se uz to nije zadovoljio da samo izloži njegov životopis već je nastojao da pruži što potpuniju istoriju njegova doba. Mnoštvo događaja i ličnosti vrvi na stranicama ovog dela. Za književnu istoriju naročito su značajni pomeni o događajima i ličnostima koji su ušli u narodnu pesmu, između ostalih o kosovskom boju i Miloševom podvigu. Na Konstantina su uticali vizantijski hroničari i antički istorici. Na ove poslednje upućuje naročito njegova težnja ka konkretnom i pojedinačnom, suprotna apstraktnosti ranijih pisaca, njegov smisao za detalj, situaciju, za anegdotu, njegovo nastojanje da opiše zemlju i narod, da pruži podatke o državnom uređenju i društvenom životu. Tom stranom Konstantin je blizak modernom shvatanju istorije. Drugim pak svojim osobinama on je ostao veran sledbenik tradicije. U jednom starom rodoslovu rečeno je za njega da je svoje delo napisao "pletenim i retorskim rečima" i time je data najbolja karakteristika Konstantinova stila. Komplikovani, retorski ukrašeni izraz poznat pod nazivom stil "pletenija sloves" Konstantin je prihvatio od ranijih pisaca i razvio ga do krajnjih mogućnosti.

Najznačajniji pisac druge polovine 15. veka jeste Dimitrije Kantakuzin. Kao i Konstantin, on je svetovno lice. Dok je Konstantinov rad vezan za despotovu prestonicu Beograd, Kantakuzin potiče iz najznačajnijeg rudarskog grada Srbije, Novog Brda. Napisao je više spisa, od kojih se osebno izdvajaju sledeća tri: kratki Život Jovana Rilskog, sa zanimljivim osvrtom na Maričku bitku, koji pokazuje da je narodna legenda o Urošu i Mrnjavčevićima već tada bila uobličena, Poslanica kir-Isaiji njegovo najopsežnije delo, religiozno-filosofski spis o smislu ljudskog života, i Molitva Bogorodici, poema koja sa svojih 308 stihova predstavlja najobimnije delo u stihu u našoj staroj književnosti. U osnovi te pesme jeste drama spasenja ljudske duše, središnji motiv srednjovekovne književnosti i na Istoku i na Zapadu. Iako ponešto monotona i razvučena, ona je istinski značajno delo. U sebi ima nečeg što podseća na jednu od najboljih pesama naše nove književnosti, na Santa Maria della Salute. I jedna i druga sadrže molitveno obraćanje Bogorodici, obe počinju pokajanjem a završavaju se ekstazom beskonačne radosti. Iz Novog Brda potiče još jedan pisac druge polovine 15. stoleća, Vladislav Gramatik, sastavljač nekoliko opsežnih enciklopedijskih zbornika i autor zanimljive Rilske povesti, u kojoj ima realističkih detalja iz života i sumornih refleksija o sudbini balkanskih naroda.

Posle pada Srbije (1459) despotska titula održala se izvesno vreme pod suverenitetom ugarskog kralja u Sremu, gde je živela mnogobrojna srpska emigracija. Te poslednje ostatke srpske državnosti pratila je i književnost, koja je još više nego ranije imala kultno-politički karakter. Oko manastira Krušedola u Fruškoj Gori stvara se kult poslednjih, "sremskih" Brankovića, o kojima se pišu službe i kratka žitija. Slično je bilo s poslednjim "despotom" Stevanom Štiljanovićem, o kojem postoji kratko žitije i služba. U Sremu je srpski rodoslov dopunjen rodoslovom sremskih Brankovića i Jakšića.

Emigracije pojedinaca i seobe naroda, koje počinju u ovim vremenima, biće najznačajnija pojava u životu srpskog naroda u narednih nekoliko stoleća. Konstantin Mihailović, vojnik despota Đurđa, zatim na silu turski janičar, posle bekstva od Turaka emigrant u Mađarskoj a možda i u Poljskoj, ostavio je delo Janičareve uspomene ili turska hronika, sačuvano samo u poljskim i češkim izdanjima, u kojem govori ponajviše o Turcima, o njihovu životu i načinu ratovanja, ali ima u njemu i dosta podataka iz naše istorije kao i zanimljivih autobiografskih pojedinosti. Po sećanju za konkretno, najbliže Konstantinu Filosofu, Janičar je u svom izrazu potpuno oslobođen retoričkih ukrasa i etikecije, što je sputavalo stil Despotovog biografa. On piše onako kako se u to vreme pisalo na Zapadu i kako će se više stoleća kasnije pisati u nas.

BACK