"Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je jedina krivica koju prihvatam i priznajem"
Vuk Karadzic je rekao da u crnogorskim narodnim pesmama ima vise istorije nego poezije. I to je shvaceno kao velika primedba crnogorskim narodnim pesmama. Ja nisam tako razumeo Vuka. Tamosnja istorija i nije istorija, nego pre mitologija i poezija. Poezija - to je jezik, a jezik je, opet, ne samo jedini zivi svedok svih vremena, nego i jedina institucija koju imamo od samoga pocetka. To nam je najsacuvanija biblioteka, najverodostojniji arhiv, riznica iz koje nije nista nestalo. I razume se da su u toj instituciji najzaposleniji pesnici. Usmena civilizacija nikada nije presuta u pismenu. Taj pretovar traje ali jaz ostaje, i mozda nikada nece biti prekoracen.
Prave
pesnike jezik pronalazi da kroz njih govori ono sto hoce. Pomisljao sam da jezik
zivi svoj paralelni zivot, i da vise brine o nama nego mi o njemu. Da je on u
nasoj vlasti a ne mi u njegovoj - davno bi nestao.
U
svakodnevnoj komunikaciji se vrsi silna redukcija jezickoga blaga. Tako se, na
drugoj strani puni ustava jezika, u koju se uliva sve sto ne dolazi do javne
reci. U nase vreme podignuta je jedna od najvecih buna o kojoj se ne govori. To
je buna protiv samog govora. Utvrdjeno je da je vec sve ispricano i sve znano, i
sve kompromitovano, i da mozemo da se sporazumevamo sa nekoliko reci i nekoliko
gestova. Tako se preporucujemo da smo ljudi svoga vremena, i da nikoga ne gusimo
svojom pricom. Ko god kaze vise od tri recenice, neko drugi pokazuje na vrat i
sapuce "smor", "gusi". Tako je nastao novi esperanto. Recima "ups", "vau",
"super", postize se vise nego sa hiljadu reci. Pusta se muzika na najjace, i
taman kad pomislite da je kraj neke melodije, pokaze se da je to pocetak nove.
Nema predaha, da neko ne bi iskoristio pauzu i nesto rekao. Nikada nije bilo
toliko "pametnih ljudi" koji nista nisu rekli, i toliko cenjeih govornika koji
nikada nisu formulisali nijednu recenicu. To je svetska pobuna i za nju postoje
i veliki razlozi. Covek se tesko kompromitovao sa svojim pricama. Zato danas,
ako s nekim progovorite vise od par konvencionalnih fraza, vi ste sumnjivi ili
kao terorist, ili kao davez, ili kao sumanut, ili ko zna vec kakav sumnjiv tip.
Danas na svetu postoji samo jedan jezik. To je engleski. Svi ostali jezici su
postali dijalekti. Za po kuci. Naravno, da to nije oksfordski engleski, vec tzv.
broken inglis od sto reci koje zna citava planeta. I ona se manje-vise
sporazumeva sa tih sto reci. Ali, da se vratimo na pocetak. Moja ideja je ova:
koliko god da se ova redukcija sirila i imala tako mocna oruzja u svojim rukama,
i koliko god Si-En-En svodio sudbinu sveta na svoju minutazu i svoj dzepni
recnik - na drugoj strani se puni ustava jezika, i ona narasta kao povodanj,
trazeci usta na koja ce da progovori i ceka knjigu u cije korice ce da se
smesti.
Njegos je ispraznio jedan okean jezika, koji se punio vekovima. Zato njegovo delo i njegova misao nisu delo jednog coveka, nego delo jednog naroda. Vec je receno: "kad bi nestao srpski narod, a ostao 'Gorski vijenac'" - ostalo bi dosta. To je napisao niko drugi do Milos Crnjanski. I to znaci - i srpski narod se imao "rasta i roditi" i postojati.
Uvek sam citao vise knjiga istovremeno, a uz to pratio ono sto je tek objavljeno. Generalno, sve ono sto sam citao u svojoj mladosti, kao da nisam citao. I koju god od tih knjiga da sam krenuo da citam ponovo, citao sam je kao novu i gotovo se niceg nisam secao. I preporucujem svakome ko misli da je neku knjigu citao, da je procita jos jednom pa ce se uveriti da nije. Velika knjiga je samo ona koja moze da se cita uvek. Ove godine sam, recimo, citao Knuta Hamsuna. Nema tamo ni jedne reci koja je istrulila. To je sama nervatura jezika bez suvisne reci - sama muzika, sama lepota. Jedne iste pesme citao sam stotinu puta i nikada nisam poverovao da sam neku do kraja docitao. Jer, ako nesto u njoj ne ostane neprocitano, pesma je zavrsila svoj zivot. Citao sam nedavno "Travnicku hroniku"
Meni su ljudi govorili kako im se svidja moja pesma, ali im se ne svidja moja politika, pa ne znaju kako da tu pesmu odbrane od mene. A ja sam uveren da uvek govorim isto - samo je to isto u pesmama uvek bolje, i da se ne bavim politikom i da to cime sam se bavio nije politika. Da je to bio samo pokusaj da se nesto promeni, a cestiti ljudi uvek veruju da je nesto moguce promeniti; pa ih je vrlo lako upecati na taj poziv. Medjutim, pokazuje se da sa njima manipulisu i jedni i drugi, a da je na steti nase pozvanje, ono zbog cega smo rodjeni. I vlast i opozicija slusaju sta govorite, ali niko nece da poslusa. Time sto su vas pustili da govorite, oni ostavljaju utisak da ste vi ucestvovali u onome sto su oni odlucili i da delimo odgovornost. Mislim da se i od vlasti i od opozicije distanciraju bas ljudi kulture. Beograd je u tom smislu, usudjujem se to da kazem, veca evropska prestonica od mnogih vecih i slavnijih. Bolje su posecene pesnicke veceri i knjizevne tribine u Beogradu nego bilo gde u svetu i to od veoma ubedljive i upucene publike. Mislim da se kod nas pise velika poezija i da nasa publika to oseca. Kao da se u poeziji cuva neka istina i podize standard nasega misljenja i govora. Ljudi su siti splacina kojima su svakodnevno zapljuskivani. Toliko prisustvo publike na knjizevnim vecerima istovremeno je i vrsta kritike nase javne reci koja je do te mere srozana.
Ja sam u Valjevu proveo svoje najlepse godine, svoju mladost. Tu sam upoznao Srbiju i zavoleo Srbijance i nekako mi je Valjevo bilo sinonim Srbije i srpske demokratije i srpske tradicije. Ali Valjevo je takodje imalo nesto od te mimikrije, s obzirom na to da je ta okolina Valjeva bogata oni nisu bas morali da naprave toliki reverans pred samim rezimom. Da bi Srbija postala Srbijom, da bi stala na svoje temelje i da bi se setila sebe i svojih vrednosti, nije potrebno da se mnogo priseca koje bi to vrednosti bile. Postoje dve institucije koje srpski narod ima od samoga pocetka. To su njena dinastija i njena crkva.