1. Живот и дјело

Велика српска пјесникиња Десанка Максимовић рођена је у Рабровици поред Ваљева 1898. године. Гимназију је завршила у Ваљеву, филозофски факултет у Београду, а једно вријеме је провела у Паризу на усавршавању. Радила је као суплент гимназије у Обреновцу, а као професор у Учитељској школи у Дубровнику и гимназији у Београду. За члана Српске академије наука и умјетности изабрана је 1959. године.

Десанка Максимовић улази у књижевну и културну историју српског народа са неколико неспорних суперлатива: спада у најплодније југословенске пјеснике, има најдужи стваралачки вијек, своју најљепшу и мисаоно најдубљу поезију написала је у годинама кад други пјесници више немају шта ново да кажу, и спада у пјеснике чије пјесме изазивају једнако допадање и најстрожих критичара и једва писмених читалаца.

Можда би и ширина мотивског регистра ставила Десанку Максимовић у најужи круг пјесника нашег времена. Ова популарна пјесникиња може да створи пјесму од свега чега се дотакне њена сензибилна пјесничка инспирација, и да лирска слика о наизглед безначајном мотиву достигне висок значењски домет.

И још један суперлатив уз име Десанке Максимовић: њена поезија таква је и по тематици и по изразу и по мисаоним својствима да прати читаоца од првих корака до краја живота.

У свом дугом и плодном стваралачком вијеку Десанка Максимовић је изразила своју личност у свим њеним фазама. У младалачким годинама опијала се природом и животом, у зрелијим годинама, које су пале баш у вријеме море Другог свјетског рата, она у својим пјесмама живи и животом своје шире заједнице, пати са жртвама фашистичке солдатеске и одушевљава се подвизима ратника ослободилачке борбе, да би у познијим годинама свога живота проширила тематику своје поезије на шире просторе и проблеме људске егзистенције и социјалне правде. Тада су се појавили  и стихови пјесникињиног суочавања са смрћу. То би биле и три фазе и три тематска круга пјесништва Десанке Максимовић.

У првом тематском кругу преовлађују пјесме о природи и љубави, лирски трептаји чежње, радости и радосних узбуђења изазваних немирима људске природе и чарима природе. Тада су настале следеће збирке пјесама: Песме (1924), Врт детињства (1927), Зелени витез (1930), Нове песме (1937), и низ књига за дјецу: Срце лутке спаваљке (1931), Распеване приче (1938), Шарена торбица (1943) и Паукова љуљашка (1943).

У другој фази стваралаштва Десанке Максимовић тематски круг се шири родољубивим и социјалним мотивима и осјећањима језе пред пролазношћу живота, као и одушевљењем хероизма наших људи у борби против окупатора. На родољубљивим мотивима она је испјевала неколико незаборавних пјесама као што су веч легендарна Крвава бајка и Спомен на устанак. У овом периоду Десанка је објавила следећа дјела: Ослобођење Цвете Андрић ( поема, 1945 ), Песник и завичај ( песме, 1946 ), Отаџбина у првомајској поворци ( поема, 1949 ), Отаџбино, ту сам ( поема, 1951 ), Отворен прозор ( роман, 1954 ), Мирис земље ( песме, 1955 ), Заробљеник снова ( песме, 1959 ). И у овом периоду Десанка је наставила да ствара за дјецу: Златни лептир (1946), Буба Мара (1946), Чобанин и пчела (1952), Ветрова успаванка (1953), Ако је веровати мојој баки (1954), Пролећни састанак (1954), Лептирова успаванка (1955), Росна руковет (1955), Бајка о кратковечној (1957), и Бунтовни разред (1960).

У трећем тематском кругу и трећој фази пјесничког стваралаштва Десанке Максимовић су њени највећи домети. Тада је настала поезија " историје и лирског хуманизма, човечности, милосрђа, самилости и љубави. " : Тражим помиловање (1964), Немам више времена (1974) и Летопис Перунових потомака. Своје плодно пјесништво за дјецу Десанка Максимовић није ни у овој фази прекидала: Писма из шуме (1961), Медведова женидба (1961), Сунчеви поданици (1962), Осе мађионичари (1965), Хоћу да се радујем (1965), Нећу овим возом (1965), Ђачко срце (1966), Изволите на изложбу (1966), Патуљкова тајна (1967) и Бајка о лабуду (1967).