Књижевно дјело као тумач животних истина

    Биће је пролазно, нестаје. Љубав, живот и љепота у знаку су пролазности и кратког трајања. Појединац долази на свијет и траје само једном и у том тајању, кратком вијеку, исписује своју непоновљивост.

Размишљам на коју бих се пјесму могла ослонити, са којом бих се пјесникињом могла посветити, и полако се присјећам дивних стихова:

" Осјећам вечерас док посматрам ласте

и пупољке ране

како моје срце полагано расте

к о видик у лепе, насмејане дане."

Ови стихови зраче, пуни су топлоте и љубави, бришу се границе снова и реалности, радује се и тугује, стрепи и храбри, осјећа и размишља.

У пјесмама ове пјесникиње воли се живот, радује се живљењу и људски срахује од смрти, ори се смијех и цвили туга. Пружају се руке ка извјесности и стрепи у очекивању одгонетања тајни, јер живот и јесте једна велика тајна.У поезији Десанке Максимовић туга никада није прерасла у очај, њене стрепње се никада нису утапале у немоћ, оне дјелују као опомена. Из ових стихова човјек учи " азбуку " живота, сазнаје смисао људског постојања на овом свијету, осјећа красоту човјека и природе. Природа није само простор догађаја у поезији већ често и носилац комплексности живота, носилац расположења и знак трајности и постојања.

Вољела бих да нађем праве ријечи, да њима прикажем збирку пјесама Тражим помиловање: ријечи златне и топле, тешке и витешке, ријечи од старог сребра и од нове њежности, ријечи царске и рјечи себарске. Само би се с њима могла, ваљда , доказати сва топлина и мудрост које леже у сваком стиху. Знам да нећу наћи те ријечи, оне су пробране руком љубави и повезане у невелики циклус. Те ријечи су повеле чудан дијалог закона и милости. Ту пред гордо име Закона, стао је пјесник да брани, заштићује и тражи помиловање. Не, нису то молбе упућене врховни судовима, то је ријеч пјесника, ријеч разумјевања, ријеч самилости, ријеч наде, а помиловање она не тражи за праве, тражи га за све. Из приче о старом царском законику, израсла је велика ријеч упућене сваком, па и овом нашем времену. Изрекла ју је жена, зато ова ријеч и има нешто топло и њежно у себи.

Богат је поетски свијет, човјек је настаљен у његовим предјелима и у његовом средишту. Код пјесника јако је присутно осјећање усамљености. Самоћа је присутна и у многим стиховима:

" О, човјек је са човјеком увек тужно сам

везује нас само неба храм

и земље тужни врт. "

Човјек није присилно одвојен од људи, нити је уклет, већ у себи носи потребу да је сам са собом и она је саставни дио његовог бића.

И пита се ...

  Да ли је самоћа најповољнија прилика да човјек мисли о себи и другима, или је то бјежање од могуће детаљне реалности коју људи носе са собом, или је то, чак , прилика да се машта о слободи, човјековој слободи, без обзира и спутавања, те да се размахну и досегну неслућене даљине и љепоте? Истина је садржана у свему овоме и још по нечему што носи људска загонетка.

Човјекова судбина је одређена нечим што је изван њега и на то човјек не може утицати.