3.  Лик једне поезије

  Један поетски лик оживљен је у цијелини свога рељефа. У том рељефу је све оно што смо знали о Десанки Максимовић, све што је она за преко три деценије свога поетског доживљавања саопштавала и саопштила као значајно о себи и о свету око себе, све што је покретало инспирацију и градило живот. "Све"  овде није права ријеч ако треба да обухвати квантитативно цијелу суму података о смјеру једног живота и развоју једне поезије; она се у суштини свога садржајног опсега односи на битне елементе којима је емоција тражила свој одговарајући израз, на основне лирске квалитете чије присуство је условило особеност лика.

Стихови Десанке Максимовић носили су своју напредност доживљаја као живу вриједност експресије. Они су тада били израз и лирска историја једног животног трептаја, једног врло лично обиљеженог осјећајног стања; али је у њиховој интонацији било звукова који се одкидају од извора, ма колико чували нијансе субјективитета, и улазе у унутрашњи склоп времена. Зар се таква карактеристика и таква вриједност може порицати овима:

" Не, немој ми прићи! Нашто то и чему? "

" Сами смо. Ветар, он гледа очи моје. "

" Реци ми сад, када већ прошло је све... "

" Осећам да досада све је била шала

мога срца врела;

да још ником своју љубав нисам дала

колико бих могла и колико хтела;

да има у мени цела нежна плима

речи неречени -

да бих срце могла поклањати свима,

и да ипак много остане га мени. "

" Не остављај ме никада саму

кад неко свира. "

" И разиђосмо се тужни на овом свету . "

Та  ,,њежна плима" њихала је својим благо разиграним валовима неувенуле цвјетове љубави различитих облика и различитог карактера, али увијек изникле из корјена искрене инспирације, увијек продахнуте животним мирисима и загријана топлином људске ријечи. ,,Нас двоје на земњи заволесмо речи"  представљало је поново, и ко зна који пут, узбудљив доживљај у сусрету са часима, са ,,чудном коби" ријечи, тих ,,трошних мостова између душе и душе" , али истовремено и сазнање да без органске утканости језика у све што човјек ради, у све што жели, у све чиме постаје срећан и несрећан, велики и мали, нема ни динамике стваралачке ни граница умјетничких.

Та ,,њежна плима ријечи неречених" чистила је звук до његовог првобитног сјаја, враћала ријечима њихов првобитни смисао, и том чишћењу и враћању настали су лични видови лирике Десанке Максимовић.

Десанка Максимовић унијела је у своју лирику нове тонове, не изневјеравајући старе, ушла је у нову тематску, у нову животну област, не заборављајући старе, ,,Спомен на устанак",  ,,Крвава бајка" , ,,Србија се буди" као и добар број других пјесама из те области, не носе своје квалификације у програмском родољубљу, него у налажењу правог, искреног, најужег додира са душом свога народа. Њихова импресивност, импресивност свједочанства о потресној величини људског херојства није садржана само у неоспорној вјеродостојности, него у ширини хуманости којом је понесена, у дубини патње којом је надахнута. У једној од пјесама из првог периода која носи карактеристичан наслов " Ја и ја" , а ријешава двојности и противрјечности у себи , Десанка Максимовић је овако сликала своја расположења:

А мени се увек допадало:

кад су птице кроз ноћ летеле,

кад је лишће тихо опадало;

кад су сенке у сан слетале,

кад ме људи нису волели,

кад су ствари души светале.

Између тих и таквих расположења, сасвим субјективно обојених и сасвим уз "пој свих онох пролазних ситница" за себе везаних, и ослушкивања тајних шапата којима народна свијест о слободи буди своје снаге, постоји велики простор у којима су смјештене две психолошке категорије и две човјекове усмјерености, али без разбијања склада и органске цијеловитости поезије. Настале су сјенке из снаи не сметају ствари душе, а тренутак "кад ме њуди нису волели" замјењен је опредјељењем човјека подређеног мисији народа. Доживљај природе, увијек изваредно живи и увијек интезитетом набијен, близак је у томе простору интимном пјеснику. Преношење свијета природе у себе и себе у свијет природе постаје у овој лирице права супротност свему што је декор, јер је јединствено хватање додира са облицима предмета и појава која нас окружује.