Zalazak sunca

Još bakreno nebo raspaljeno sija,

Sva reka krvava od večernjeg žara;

Još podmukli požar kao da izbija

Iz crne šume starih četinara.

Negde u daljini čuje se da hukti

Vodenički točak promuknutim glasom;

Dim i plamen žderu nebo koje bukti,

A vodeno cveće spava nad talasom.

Opet jedno veče. . . i meni se čini

Da negde daleko, preko triju mora,

Pri zalasku sunca u prvoj tišini,

U blistavoj senci smaragdovih gora –

Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,

S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me. . .

Teška je, beskrajna, večna tuga njena

Na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,

Razleće se modro jato galebov;

Kroz bokore mrtvih, docvetalih ruža

Šumori vetar tužnu pesmu snova.

Uprtih zenica prema nebu zlatnom,

Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,

Dokle ona plače; a za morskim platnom,

Iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome ne zna imena ni lica,

Sve sam njene misli ispunio sade.

Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica. . .

Kao smrt su verne ljubavi bez nade!

Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,

Ni da moje srce sve to laže sebi,

Jer ja bih tad plak'o, ja bihvečno plak'o,

I nikad se više utešio ne bih.