Spas

Devet je stotina sutona želelo jednu radost,
Dok sam živeo
Zaboravljen, napušten, prezren,
Gažen ko most nad vodom.

Tek jednog večera
Kroz blesak poslednjeg zraka
Mlada meseca, sokova i voda,
Ugleda duh zanesen,
Kako večernji oblak dobiva oblik i svest,
Kako se ogromno nebo otvara i sjajem
Neslućenim
Oduzima jednom zauvek nesrećan dah.
A, Spas, kome se gonjena zver kao i čovek nada
Govori svetlošću, neprolaznom harmonijom:
Da niko nije zaboravljen i sam.