BOBILJ I DRUG
Živeo je na kraju sela stari Bobilj. Imao
je svoju kolibu i psa. Išao je po selu, skupljao kore hljeba i hranio se tako.
Nikada se Bobilj nije razdvajao od svoga kuceta, i imalo je ono od milošte
nadimak drug. Podje Bobilj kroz selo, lupa ispod prozora, a Drug stoji kraj
njega, repom maše. Kao da ceka svoj deo.Reknu Bobilju ljudi: "Bolje da makneš,
Bobilje, svoje pseto, jer se ni sam ne možeš prehraniti". Pogleda Bobilj svojim
tužnim ocima, pogleda - ništa ne kaže.Vikne svoga Druga, otide od prozora i ne
uzme koricu hljeba.
Sumoran je bio Bobilj, rijetko je sa kim razgovarao.
Otpocne zima, dune srdita mecava, zakruži snežna prašina, nabreknu
debeli smetovi.
Ide Bobilj po smetovima, poštapa
se, probija od kuce do kuce, a i Drug trci uz njega. Pripija se uz Bobilja,
gleda ga samilosno u lice i kao da hoce da izusti:"Nikome mi nismo potrebni,
niko nas nece prigrliti, sami smo ja i ti". Pogleda Bobilj psa pogleda - kao da
pogada njegove misli - i tiho, tiho rekne: -Samo ti, Druže mene ne ostavi.
Koraca Bobilj s kucetom, dogega do svoje kolibe, a ona stara negrejana.
Pogleda zemljanu pec, pogleda prošar po svakom kutku, a drva - ni cepke. Pogleda
Bobilj Druga, a ovaj stoji - ceka šta ce reci domacin. A Bobilj ce tek nježno:
Upregnucu te, druže, u sanke pa cemo poci u šumu, nabracemo tamo granja i pruca,
pa cemo dovuci. Založicemo kolibu, ugrejacemo se nas dvoje kraj pripecka.
Upregne Bobilj Druga u snake, dovuce granja i pruca, ugreje legalo,
zagrli Druga, pomazi. Zamisli se Bobilj kraj pripeka, pocne se sjecati
prošlosti. Isprica starac Drugu svoj život. Isprica o sebi tužnu povest, do prca
i s bolom doda:"ti, Druže ništa ne odgovaraš. ne zboriš ni rijeci. Ali tvoje su
sive oci pametne...Znam,znam... ti sve razumeš.
Umor se mecava od
jaukanja. Prorede se vejavice, zašumi kaplja sa krova.
Top se snjegovi slivaju. Vidi Bobilj - prolazi zima,
vidi i s Drugom razgovara:"Živnucemo , Druže, s proleca.
Zaigra crveno sunce, požure odmah potoci-praporc. Gleda Bobilj s
prozora,pod prozorom se vec zemlja crni. Nabreknu na drvecu pupoljci, zamiriše
na prolece. Samo godine Bobilja varaju, samo vlaga prolecna starca probija.
Poceše noge njegove klecati, kašalj je grudi gušio, krsta su bolela cupala, a
oci su se vec sasvim zamutile. Otopi se snjeg.
Zemlja se osuši.
Pod prozorom se razlista bijela vrba.
Samo je starac rjedje izlazio. Ležao je na
krevetu, nije mogao sici. Silazi Bobilj s mukom, sidje, zakašlje se, zatuži,
Drugu kaže:Rano smo, Druže, ja i ti onda nagadjali. Skoro ce bogme, i smrt
moja;samo umret, tebe ostaviti - najteže mi je.
Zanemogne Bobilj, ne ustaje, ne silazi, a Drug od kreveta ne mice. Oseca
starac - smrt se približava, oseca - Druga, grli, - gorko place,"Kome, druže da
te ostavim? Ljudi su nam
svi tudji. Živjeli smo ja i ti...ceo život zajedno proveli, a smrt nas
rastavlja. Zbogom, Druže moj dragi, osecam da mi se približava smrt, dah se i
grudi lede. Zbogom...pa izadji na grob, sjeti se svoga starog prijatelja. Zagrli
Bobilj druga oko vrata, cvrsto ga pritisnu na grudi, zadrhta i duša se vinu.
Mrtav Bobilj leži na krevetu.
Shvatio je Drug da mu je gospodar umro. Ide drug iz kuta u kut - ide, tuži.
Pridje Drug, onjuši umrlog - onjuši - žalosno zalaje.
Poceše ljudi govoriti medju sobom:“Što li to Bobilj ne izlazi?“
Sporazumijevši se, dodjoše - videše - ustuknuše. Mrtav Bobilj leži na krvetu, u
kolibi zadah mrtvacki - kužni. Na krevetu sjedi pas, šcucuren.
Uzeše ljudi mrtvaca, spremiše, okupaše - u kovceg staviše, a pas od
umrlog neodmice. Poneše
mrtvaca u crkvu, Drug pored njega. Tjeraju psa od crkve, tjeraju u hram ne
puštaju. Probija se Drug, valaj se na crkvenom pragu, zavija od tuge i gladi na
nogama se ljulja.
Doneše mrtvaca na groblje, doneše - u zemlju zakopaše. Umro je svima
nepotrebni Bobilj i niko za njim ne zaplaka.
Zavija Dug na grooblju, zavija - šapama zemlju razgrce.
Hoce Drug da otkopa svog starog
prijatelja, da otkopa i da s njim zajedno legne.
Ne silazi pas s groba, ne jede, tuži. Izdade Druga
snaga, ne diže se ustati ne može. Gleda Drug grob, gleda tužno jeca. Hoce Drug
da kopa zemlju,je za prode niz leda,opusti Dug glavu, opusti, tiho uzdrhta i
precrce na grobu....
Zašaptaše na huci cvetovi, ispricaše pticama divnu povjest i
prijateljstvu.Dolete na grob kukavica, sede na žalosnu vrbu.
Sedela je kukavica, tužeci
žalosno nad grobom kukavca.
 |
 |
 |
 |
 |
 |