BIOGRAFIJA

Jovan Ducic (1871 - 1943), rodjen u Trebinju. Po zavrsenoj i uciteljskoj skoli u Somboru, bio je ucitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivaca i urednika casopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko-socioloskom fakultetu u Zenevi, odakle je cesce odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj sluzbi Srbije na raznim duznostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, sto je bila njegova poslednja zelja.

Ducic je najmarkantnija licnost srpske knjizevnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogacujuci njenu sadrzajnost novim temama i novim izvoristima inspiracije. "Kabinetski radnik na mucnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeci ka savrsenstvu, ka organskoj uskladjenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno receno, blistavo, jasno i tacno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuce kso lozinke i sentencije. Ubjedjeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odvec gorda da bi zivjela za druge", usredsredjenu na velike, vecite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise (Gradovi i himere), filozofske eseje (Blago cara Radovana), kao i eseje o knjizevnosti (o Vojislavu Ilicu, Bori Stankovicu, Kocicu i dr. ). Djela: Pjesme(1901), Pesme (1906), Plave legende(pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavic (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929-1930.

Skoro ce se navrsiti sto trideset godina od rodjenja princa srpskih pesnika Jovana Ducica, a za nepune tri godine bice okruglih sedam decenija kako je (dok je besneo veliki svetski rat) dusa njegova nasla mira.

  U testamentarnoj pesmi "Povratak" ovaj bogotrazitelj slutio je da ce se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti vecnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno predje u grumen gline uzezene". Tada, kako pesnik kaze, izmedju njih nece vise biti medje.

  Medje, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Ducic se, narocito u godinama svoje duhovne i pesnicke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, jos smelije i odresitije izrazavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Duciceva je pesma, posluzimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba"ukaze "grob pretka i put narastaju".

  Sam Ducic je, nasavsi se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tudjini, trazio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao sto je vapio da se preseli u "grumen gline uzezene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otaxbinu, i to u rodno mu Trebinje.

  Pesnikov testament, na zalost, jos uvek nije ostvaren.

  Tako i dve godisnjice koje cemo uskoro obeleziti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Ducica. Kako je datum Duciceva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao cinjenica, godina njegova rodjenja jos uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleska u Curcinovom "Srpsko-hrvatskom almanahu" upucuje da je Jovan Ducic na svet dosao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kazu da je rec o drugom datumu.

  Sa Ducicevom knjizevnom biografijom stvari stoje drukcije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova knjizevna biografija, bar faktografije sto se tice, precizno je pouzdano istrazena i do detalja je poznata. Ducic pesnik se, bas kao i Milos Crnjanski (i sam povratnik u nas knjizevni zivot), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za zivota, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragicne 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Duciceve pesme nastale kao pesnikov dramatican odogovor na dogadjaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

  Dve vremenske odrednice iz Duciceve knjizevne biografije, krajnja i pocetna, obuhvataju, dakle, period od skoro sest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tacke (od Sombora do Pitsburga) na cudesan i simbolican nacin otvaraju i zatvaraju ovu knjizevnu biografiju osvetljavajuci njegove odlaske i njegove povratke u knjizevnom smislu i znacaju. Iako u knjizevnoj biografiji Jovana Ducica nisu nesporne samo cinjenice vec i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konacnom povratku u otaxbinu.

  Ako je tacno, kako je vec mnogo puta isticano, da je Jovan Ducic pesnik opusa, sta je to sto iznova pokrece pitanje povratka pesnika koji vec ima zadivljujuci opus? Pesnik Jovan Ducic, stekavsi za zivota ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveslih i zdravom razumu tesko pojmljivih razloga, bio proteran iz knjizevnog zivota Srbije i ondasnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Ducic, valja to posebno istaci kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez citalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na knjizevne tokove u nas. Ipak su njegovi citaoci bili uskraceni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa cisto knjizevnog stanovista uzgrednim, za razumevanje Duciceva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upucenijim u knjizevne tokove nepoznato. Ducic je uz to bio oklevetan pesnik.

  Kazuje li nam njegova u "cudnu svetlost obucena dusa", govorom pesme, "blage reci vecitoga" utesno potvrdjujuci dostiznost svake, pa i knjizevne pravde? Pravo na Ducica nasa kultura je stekla i time sto ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogucila kao pesnika, i sto je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono sto je najbolje i najvise mogao da pruzi nas jezik, isproban i kusan strogim Ducicevim metrickim obrascima. Pretvarajuci "jad u molitvu i harmoniju" Duciceva pesma je pronasla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajuci sasvim spone sa tradicijom i sama postajuci tradicija. Za Ducica su i nasu knjizevnost i skrajnute njegove pesme vise znacile i radile od reci opadatelja njegovih.

  Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Duciceve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Duciceva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaze, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu vec uporedjujuci ih sa onim sto pamtimo kao slike i sazvucja iz Ducicevih pesama.

  "Sumnja, to sunce moga uma", kako je Ducic pevao, gleda li iz nas govoreci da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Duciceva sumnja nas ne obeshrabruje vec nam pomaze da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranicna". Iz nje kao da "oci na oba sveta gledaju".

  Ne gleda nas, danas, Ducic samo "s nebeske svetle cistine" vec on govori uzmemirenjem iz nase najdublje osame, iz jezika u kome je pronasao najvecu meru i najdublji vir.

  O kakvom je onda povratku rec? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istrosi matrica sa koje emituje poruke, a Duciceva matrica nije istrosena. Ne vraca se Ducic nama vec mi Ducicu. I sto se dublje i smislenije zagledamo u njegovo delo bice nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i sta nas ceka.

  A kad je rec o pesnikovom zavestanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Ducicevi zemni ostaci u tudjini, nasa je kultura krnja i uskracena za jednu obavezu.

  Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije visestruko prosirio izrazajne moci srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, pocesto znala biti "zizak u domu siromaha" i "suza u oku mucenika"?

  Tek ce se "suze u oku mucenika" pretvoriti u suze radosnice kad Duciceve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovackoj. A pesnicki povratak u nadleznosti je jezika i kulture kojima je Jovan Ducic jos za zivota postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono sto je uzimao bogata su i trajna.