O MIRNOCI
.... " Najveci problem covekov, to je spokojstvo u zivotu. Spokojstvo je stoga jedino sto je on vecito trazio, i jedino sto nikad nije nasao. Sve velike vere i filozofije isle su za tim da coveku najpre uliju u dusu spokojstvo. Drugim bicima je dovoljno da imaju hranu i prebivanje pa da budu spokojna, i cak radosna, a jedino covek moze postici i sva bogatstva i sve blagodeti, pa da ipak ostane nespokojan....
... Covek razdrazen i ljut, jeste stvarno lud i glup; jer strast zaludjuje i zaglupljuje, oduzimajuci coveku moc humanosti i moc spokojnog razmisljanja. Samo covek miran, izgleda uvek gospodarem i sebe i drugih, dostojanstven i ponosit. Covek gospodin mora pre svega biti miran... Ako covek pun temperamenta donosi cesto ljudima puno radosti, ipak samo covek spokojan donosi mira...
... Spokojstvo daje uzvisen izgled i ljudima i stvarima... "
O KARAKTERU
- " Jedno od najplemenitijih osecanja covekovih, to je moc indignacije. Ima ljudi koji se ne mogu ni ushititi ni indignirati, a samo se izabrani ljudi mogu da ushite pred velikim, i zgnusaju pred niskim. Ova dva osecanja, ushicenje i indignacija, idu naporedo. Prostaci znaju jedino da se obraduju i razaloste, ili samo razljute, i zatim samo razonode, a jedino covek gospodskim osecanja moze da podjednako reagira, i to od fizickog potresa, isto tako na ono sto je sublimno, kao i na ono sto je nedostojno. Moc indignacije dolazi stoga od covekove velike moralne cistote, i od njegovog visokog smisla za zivot i njegovih najvisih nacela. Gospodin, to je uvijek vitez, koji po svojoj prirodi nikada ne zna za cinizam.
Zena se ne ume da indignira, nego samo da uvredi, zato sto u zeni ima vise oholosti nego ponosa, i vise ukusa za formalizam nego za sustinu. Prema tome, osecanje indignacije je uglavnom osobina muskaraca...
... Jedan veliki problem u karakteru covekovom, to je iskrenost prema samom sebi. Odista, covek nikoga ne vara koliko sebe samog. Odista, covek nikoga ne vara koliko sebe samog. On je posvednevno prva igracka dvoje sopstvene ambicije, sujete, senzualnosti, pasivnosti, skrtosti, raspikucstva, drskosti, straha, gluposti. On nema nikad dovoljno pameti da sam proveri svoja osecanja, i da sam odmeri svoju pravu snagu. Zbog toga i izmislja principe, i improvizira osvedocenja kako bi pred svetom sakrio svoja losa dela iza njih, a narocito da bi sam pred sobom opravdao svoje postupke... "
O RODOLJUBLJU
- " Da li patriotizam znaci samo covekovo toplo osecanje za zemlju u kojoj je rodjen? Ili patriotizam znaci pre svega vrelu ljubav za narodnu tradiciju i jezik? Po reci patria, odista bi patriotizam znacio osecanje za tlo svog plemena, ali po reci rod , od koje smo mi Srbi napravili lepu rec rrodoljublje, to osecanje bi znacilo ljubav za tradiciju i jezik. Uostalom, ovo oboje izlaze na jedno isto: posto se i plemensko tlo obelezava granicom duhovnom a ne fizickom. - Stvarno, otadzbina, nije ni tlo, ni pleme, ni jezik, nego kolektivni duh jednog naroda. Bilo je uvek, a ima i danas, puno naroda koji zive na zajednickom tlu, i govore istim jezikom, a ne smatraju se istim narodom. U starom veku je takva bila i Grcka, podeljena na razne zemlje, a Rimljani su smatrali drukcim narodom cak i naselja u rimskoj Kampanji...
... Kolektivni duh jednog naroda, to je proizvod zajednicke proslosti, istorije, zajedno podeljenih sreca i nesreca, pobeda i poraza. Kolektivni duh zato predstavlja istodobno i materijalnu i moralnu oblast: zajednicke zrtve u krvi za iste principe i za isti ideal. Patriotizam je stoga jedno veliko porodicno osecanje steceno istorijskim uslovima zivota, osecanje koje zahvata od prvog do poslednjeg coveka celi masu narodnu, ma koliko ona bila brojno krupna, nasuprot osecanju duhovne bliskosti prema susednim zemljama i narodima, koje smatraju zatim dalekim i tudjim, ili njima neprijateljskim...
... Ima ljudi koji su po svojoj prirodi liseni osecanja patriotizma. Ovakvi ljudi predju iz svoje zemlje u drugu zemlju ravnodusno kao sto divlja zver predje iz Konga u Sudan, ili kao sto ptica predje sa grane na granu. Moglo bi se reci da izvesni ljudi nemaju patriotskog osecanja koliko drugi nemaju osecanja verskog, ili treci osecanja umetnickog. Ovo je jedna velika nesreca covekova. Ima samo dva osecanja koja su dva najvisa duhovna bogatstva, pored kojih i najsiromasniji covek ne moze biti potpuno ubog: to su patriotizam i vera. Ko voli svoju otadzbinu, on uvek zivi u sirokom prostoru, na velikom suncu, u velikoj zajednici, kao sto covek koji iskreno veruje u Boga nije nikad ni sam ni beznadezan. Bez ova dva osecanja, covek je propalica... "