Nobelova nagrada

    Herman Hese je dobio ovu nagradu 1946. godine. Ovaj tekst govori o Nobelovoj nagradi.

Svake godine 15 članova uprave za dodelu Nobelove nagrade dobiju "letnji zadatak" da pročitaju pet pisaca nominovanih za nagradu u saradnji sa Nobelovim komitetom. Na pitanje: "Možete li olakšati čuvanje tajne o izboru književnika u poslednjem krugu?" sekretar Akademije Horase Engdal odgovara ovih dana:
       "Nažalost, ne. U Zakonu uprave za dodelu nagrade stoji da se diskusija o nagradi ne sme otkriti. U novembru planiramo da izdamo dva toma o tome kako je izbor tekao u prvih 50 godina, sa diskusijama i stavovima pojedinaca do završnog izbora."
       U svojoj knjizi "Nagrada za književnost - 100 godina prema Nobelovoj želji" govori o dodeli ove prestižne nagrade član Akademije od 1981. Sel Espmark.
       Veličina, ispravnost i odjek nagrade u principu ne leži u rukama onih koji odlučuju. Ona, šire gledano, zavisi od prijema te odluke od strane javnosti uglavnom kritički nastrojene, jer odluka o nagradi nije samo glamur za primaoca već i za davaoca, objašnjava u svojoj knjizi član Akademije Sel Espmark. To je zamka. Nobelova nagrada je sve više aparat, a sve manje prosta odluka.
       Svakom članu Akademije koji je u Upravi dodele nagrade, neophodno je internacionalno književno obrazovanje, dobro znanje jezika i da bude vičan odlučivanju i da poznaje pricipe nagrade. Bitno je ne baviti se samo svojim književnim miljenicima već i onima prema kojima nemaju takav stav. Espmark opisuje sastanke na kojima se odlučuje, kao izuzetno teške i pune sukoba. Zadatak je utoliko teži što se svake godine mora doći do odluke o samo jednoj knjizi i jednom piscu, kojeg kasnije u javnosti svi moraju da drže za ispravnu odluku, bez obzira na svoj prethodni stav.
       Postoji čitava strategija koja se primenjuje prilikom procesa izbora. Imena za dodelu se proveravaju po nekoliko godina, moraju da prođu Komisiju, kao i odobrenje članova Akademije. Neretko se dešava da je izbor samo nedostatak boljeg rešenja. Ta priča se često vezuje za izbor Perl Bak 1938. Hese je tada bio u konkurenciji, kao i Stin Struvels. U vremenu donošenja odluke smatralo se da je izbor izuzetno tanak i da je nagrada stigla samo zato što su dva prethodna predloga pala. Ponekad vreme ide naruku odluci, pa njenu ispravnost dokaže kao u slučaju Perl Bak. A oni koji otpadnu ostaju u dokumentu zapisani: "Nedostatak dramske fantazije i koncentracije" (za Hermana Hesea).
       Josef Konrad, Džejms Džojs, Franc Kafka, samo su primeri pisaca klasika koji nikada nisu ni došli do stola za donošenje odluka. Kao razlog Espmark navodi da su ili premladi umrli da bi bili nominovani kao npr. Prust ili Lorka, ili da su im dela tek posthumno štampana, kao Kafki. Moguće je da su bili i politički nepogodni u slučaju Paunda i možda Horhe Luisa Borhesa, ili je kritički stav članova uprave prerano pao - Konrad je bio jednostavan,
       Džojs isuviše težak.
       Danas Akademija veoma vodi računa o donošenju odluke, baveći se uglavnom već etabliranim imenima - to je bio slučaj sa samo sedam pisaca u poslednjih 50 godina. A dve osnovne sile za donošenje odluke su: traženje pravih literarnih vrednosti i strah od promašaja.
       Sekretar Akademije Horase Engdahl posle pročitane ovogodišnje odluke za dodelu nagrade V.S. Nejpolu, na pitanje koliko su poslednji događaji u Njujorku uticali na aktuelnost odluke, spremno je odgovorio:
       - Nikako. Diskusije za nagradu traju već toliko dugo da su poslednji događaji došli prekasno da bi mogli uticati na odluku. Uopšte taj tip događaja za Akademiju nema nikakav značaj. I trudimo se da to pravilo striktno poštujemo.
       A izjavu V. S. Najpola u jednom intervjuu za švedsku TV kaže da je mislio kako politički vetrovi duvaju nasuprot njegovom književnom radu, Engdahl je prokomentarisao sledećim rečima:
       - On onda nije razumeo proces donošenja odluke. Kandidati su najmanje nekoliko godina aktuelni, a njihovo stvaralaštvo još duže, tako da dnevni događaji koji se dese nekoliko nedelja pre donošenja odluke - nemaju uticaj.