Ernest Hemingvej(1899-1961),nesumnjivo najslavniji americki knjizevnik prve polovine i sredine XX veka i  najznacajniji predstavnik tzv.izgubljene generacije americkih pisaca koji su posle Prvog svetskog rata dugo ziveli u Evropi,medju citaocima je mnogo poznatiji kao romansijer nego kao pripovedac.Knjizevna kritika,medjutim,smatra da je Hemingvej upravo u pripovetkama svoju snaznu,neposrednu i istovremeno latentnu lirsku viziju sveta iskazao na estetski mnogo adekvatniji nacin nego u romanima.To se pogotovo s pravom moze tvrditi ako se korpusu njegovih pripovedaka doda i delo ‘Starac i more’,koje se po obliku nalazi izmedju kratkog romana i duze pripovetke.

Iako je dobijanjem Nobelove nagrade za knjizevnost 1954. godine upravo za knjigu ‘Starac i more’, simbolicnu istoriju o neprestanom, naizgled uzaludnom covekovom nastojanju da pobedi prolaznosti i da se sacuva od poraza i tragedije,Hemingvej konacno potvrdio reputaciju velikog svetskog pisca, on je vec svojim ranijim knjizevnim delom tu reputaciju odavno stekao u najsirim citalackim i knjizevnim krugovima. Povecanoj popularnosti ovog autora umnogome su doprineli i veoma uspeli filmovi snimani prema njegovim romanima i pripovetkama, ‘Sunce se ponovo radja’, ‘Zbogom oruzje’, ‘Za kim zvona zvone’, ‘Snegovi Kilimandzara’, kao i njegova nepredvidiva licnost i bogat, sadrzajan i gotovo pustolovan zivot, vrlo cesto projektavan i u sadrzinu njegovih knjizevnih ostvaranja.Hemingvejeva potreba za dinamicnim zivotom bila je u mladosti tako velika da je krajem Prvog svetskog rata on sam americkoj vojnoj komisiji dao pogresan podatak da je godinu dana stariji, samo da bi kao dobrovoljac mogao da bude primljen u vojsku i da ode na Italijanski front.(Otuda se u nekim njegovim knjigama,u pregledima knjizevnosti i u enciklopedijama kao godina njegovog rodjenja cesto pominje 1898. a ne prava,1899.godina.)

Bogato Hemingvejevo zivotno iskustvo,njegovo aktivisticko vidjenje sveta i neposrednog zivota i njegovo moderno shvatanje proznog rukopisa,na razlicite nacine se reflektovalo u njegovim romanima  i pripovetkama.Ono se najvise oseca u njegovom sadrzinskom sloju i u obuhvacenom egsistencijalnom prostoru,zatim u stvaranju specificnih knjizevnih likova i njihiovih medjusobnih odnosa i nacina komuniciranja,a na izvestan nacin i u obliku i stilu njegovih ostvarenja.Karakteristicne teme svoje proze Hemingvej je pronalazio u sredini i prostoru koje je sam veoma dobro poznavao,u svom zavicaju,na micigenskim jezerima i rekama,u sumama i poljima koje je zavoleo u detinjstvu,zatim na ratistima Italije,Grcke,Turske,Spanije,Francuske,na lovistima u Africi i u iskusenjima na moru kraj obala Floride i Kube.U njegovim pripovetkama teme ljubav,nasilja,smrti,covekove borbe za samopotvrdjivanje i za osmisljanje zivota nisu medjutim davane oponasanjem neposrednog zivotnog toka i oblika,kako bi se moglo ocekivati s obzirom na snaznu autobiografsku notu u njima,vec u obliku jedne moderne narativne stilizacije ,u kojoj se vrlo cesto sugestija,simbol,elipticni izraz,odsustvo suvisnih eksplikacija i komentara,i ukazivanje na sustinske elemente postojanja i odnosa medju ljudima,predstavljajuci sazetim pripovedackim oblikom i stilom,naizgled suvise jednostavnim i direktnim,a u sustini vrlo slozenim,mnogoznacnim i izuzetno funkcionalnim. Zahvaljujuci takvim narativnim sredstvima,osnovne zivotne preokupacije i vizija sveta knjizevnih junaka u  njegovim pripovetkama nisu opterecene nepotrebnim detaljima,nijansama,opisima banalnosti konkretnog sveta,kao i drugim,manje narativnim knjizevnim materijalom.Snazan psiholoski dozivljaj knjizevnih junaka,koji je u podtekstu mnogih situacija o kojima se govori u ovim pricama,iskazuje se indirektnim knjizevnim sredstvima,dijalogom,koji je inace veoma dobar u celokupnoj Hemingvejevoj prozi i znacajan elemenat njene strukture,elipticnim naznakama,retrospektivnim slikama,lirskom sugestijom,dramskom tenzijom i drugim oblicima dinamizacije narativnog teksta.To se pogotovo dobro vidi u poznatom ciklusu prica o Noku Adamsu,koji predstavlja literarnu transpoziciju najdubljih Hemingvejevih autobiografskih iskustava,ali i u mnogim drugim pricamama u kojima se iskazuje specificna hemingvejevska,istovremeno lirska i naturalisticka vizija sveta.

Kao energican zagovornik zivotne spontanosti i dinamike,Hemingvej je i u svoje knjizevne likove projektovao slicne osobine.Zato se oni krecu u krugu odredjenog,ne narocito velikog broja opstih i sustinskih zivtnih situacija i potreba.Oni se u njima bore za potvrdjivanje vlastite licnosti u neposrednoj stvarnosti i najcesce se suocavaju sa neminovnoscu poraza,ali i pored toga i dalje nastavljaju da se otvoreno i svesno susrecu sa determinisanim zivotnim situacijama u ratu,u ljubavi,u lovu,u areni,na ringu,u kojima postoji alternativna mogucnost ili poraza ili pobede.Mnogi junaci njegovih prica i romana rodjeni su gubitnici,oni su unapred svesni mogucnosti da nece uspeti u pojedinacnoj borbi i suprotstavljanju uobicajenim,banalnim i konvencionalnim oblicima i sadrzajima postojanja.Zahvaljujuci takvoj viziji zivota i covekovog mesta u njemu Hemingvej je u potpunosti mogao da ostvari lik gubitnika koji nikad ne pristaje na poraz i smrt,iako su oni sasvim izvesni u svetu nasilja,grubosti i svakodnevnog izneveravanja pojedinacnih covekovih vizija i snova.

U najboljim i najkarakteristicnijim Hemingvejevim pricama koje su usle u ovaj izbor,kojima bi se svakako mogle dodati jos neke,kao sto su ‘Kratki srecni zivot Frensisa Makombera’,’Starac kraj mosta’,’Veoma kratka prica’,’Bregovi kao beli slonovi’,’Posle oluje’,’Ocevi i sinovi’ i neke druge,tema poraza i smrti,poraza u ljubavi.u profesiji,tema stvarne ili simbolicne smrti u suocavanju sa brutalnom svakodnevnicom,i druge,njima srodne teme,medjusobno se preplicu,povezuju,i spontano proizilaze jedne iz drugih.Hemingvej ih je zapravo video kao zajednicke situacije savremenog coveka i coveka uopste i njegovog agresivnog vremena prepunog izazova i protivrecnosti.Zato su Hemingvejeve pripovetke i bile tako inspirativne mnogim americkim piscima razlicitih narativnih opredeljrnja,i piscima dokumentarne i autobiografske proze,i minimalistima,i zagovornicima tzv. prljavog realizma.One su takodje bile podsticajne i nekim evropskim prozaistima izmedju dva svetska rata i jednom broju srpskih pripovedaca koji su se formirali kasnih pedesetih i ranih sezdesetih godina.Hemingvejev jednostavni stil i njegove simbolicne zivotne teme s razlogom su privlacili one nase pisce koji su u neposrednom zivotu pronalazili svoju osnovnu umetnicku inspiraciju.