Kao pesnik Aleksa Šantić(1868-1924) formirao se na prelomu dva veka, devetnaestog i dvadesetog, i više nego i jedan drugi pripadnik svog pesničkog naraštaja povezao je u svom delu idejne i pesničke težnje jednog i drugog. Rođen u Mostaru, on se, posle završene trgovačke škole u Trstu i Ljubljani, vratio u rodni grad i u njemu ostao do kraja života. Šantić je bio je jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsednik Srpskog pevačkog društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba. Poznati pesnik umro je 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze.
Prvu pesmu objavio je 1886.godine, a prvu zbirku pesama 1891. Osim pesama, pisao je i poetske drame, među kojima su najvažnije Pod maglom
i Hasanaginica (poslednja je rađena po motivima iz poznate narodne pesme). U Šantićevom pesničkom formiranju, od domaćih pesnika, pored Vojislava Ilića, najveći udeo imao je Zmaj, a od stranih-Hajne i drugi nemački romantičari.Za razliku od većine pesnika svog doba, naročito Dučića i Rakića, koji su se sve više evropeizirali, Šantić je do kraja ostao veran nacionalnim i socijalnim idealima prošlog veka.On je pevao o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi. Njegova muza bežala je "iz lude vreve"savremenog života, tražila lica "bez laži i maske", u težnji da se sva posveti narodu koji joj je vazda najbliži srcu (Hajdemo muzo i Muza).Ta njena "služba" izražena je često pomoću hrišćanskih simbola, koji čine važno obeležje Šantićeve rodoljubive i socijalne poezije. Sav zaokupljen tom visokom ulogom koju je namenio poeziji, Šantić, naročito u početku, nije poklanjao veću pažnju pesničkoj formi, te su njegove pesme često nailazile na nepovoljan prijem kritike. B.Popović je primetio, povodom treće zbirke Šantićeve(1901), da njegove pesme "pokazuju sve mane nekorektnog kitnjastog stila". Neugodno dirnut tom kritikom, Šantić je u daljem svom radu nastojao da piše što bolje, da mu stil bude što korektniji i što jednostavniji. Kao i drugi tadašnji pisci, rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih pesama. Punu stvaralačku zrelost dostigao je u razdoblju između 1905. i 1910.godine.Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva tradicionalna opredeljenja, između ličnih i kolektivnih osećanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda. Kao ljubavni pesnik razvio se pod uticajem sevdalinki, muslimanskih narodnih pesama.U njegovim pesmama dočaran je orijentalni ambijent bašta, šedrvana, behara, šarenih leptira;devojka koja se u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima, bujne, izazovne, ali ipak skrivene lepote.U nekima su toliko pogođeni ton i duh sevdalinke da su i same ušle u narod i počele se pevati kao narodne pesme(Emina, Na izvoru). Pesnik je zanesen tim raskošnim svetom, ali on nikada nije u njemu, već ga posmatra prikriven, s bojažljive udaljenosti.Čežnjivo, čulno raspoloženje prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promašenosti u ličnom životu i usamljenosti kao u pesmi Jedna suza, za koju je rečeno da "spada među najdirljivije ljubavne pesme u nas, po tonu patrijahalne i čestite iskrenosti
"(Pera Slijepčević).Šantićeva pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem, nju obasjava plamen domaćeg ognjišta.U velikoj elegiji Pretprazničko veče, olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšava sećanje na detinjstvo i na idilične večeri oko rasplamsale vatre na ognjištu kada je cela kuća bila ispunjena smehom, pesmom i pričom, ali i uteha koju mu donose pesme, i svoje "i drugova sviju
".Osećanje bratske ljubavi širi se u njegovim pesmama u sve većim i većim krugovima-na porodicu, na prijatelje i drugove, na žive i mrtve srpske književnike, kojima često posvećuje svoje pesme,na ceo srpski narod, na prirodu.I njegova socijalna i patriotska poezija, u kojoj je postigao najveće umetničke domete, obasjana je svetlošću domaćeg ognjišta i prožeta njegovom toplinom.U sonetu Moja otadžbina pesnik otadžbinu poistovećuje sa narodom.Ona je svuda gde se njegov narod nalazi.Učestalost upotrebe oblika lične zamenice i pridevske zamenice u prvom licu otkriva intenzivnost pesnikovog poistovećenja s otadžbinom i narodom. Cela otadžbina je kao rodni dom, a svi pripadnici naroda kao rođene braća.
Vezanost za rodnu grudu i domaće ognjište duboka je i trajna;njeno kidanje izaziva bol u pesnikovoj duši. U nekima od svojih najpotresnijih pesama Šantić peva o patnji onih koji zauvek napuštaju svoju domovinu i odlaze u tuđ svet(Ostajte ovdje, Hljeb). Više nego drugi pesnici on naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda.U pesmi Mi znamo sudbu, za koju je rečeno da je "sonet naše istorije
", tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti:čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe za slobodu nego samo njen nastavak ("I kad nam muške uzmete živote/grobovi naši boriće se s vama"). Ova pesma je zasnovana na njegoševskom shvatanju slobode i žrtvovanja za narod i u svom izrazu ima nečeg od Njegoševe visoke sentencioznosti i patosa.U nizu pesama Šantić je iskazao patnju i veličinu radnog čoveka, seljaka i radnika. Među njima su neke od najboljih koje je napisao:O klasje moje, Moji očevi, Kovač, Pesma podzemna. Ova poslednja je posvećena radničkoj klasi, u njoj se oseća pobednički hod revolucije. U isti krug spada i najbolja Šantićeva pesma i jedna od najlepših u našoj poeziji Veče na školju (1904.). Zanimljiva je podjednako i spoljašnjim oblikom i tematski.Pesma se sastoji od četiri strofe, od kojih je poslednja delimično ponavljalje prve.Strofa nije tipska, već stvorena specijalno za ovu pesmu.Ona se sastoji od dve identične ritmičke jedinice.Svaku čini:jedan peterac+dvosložna rima+jedan šesterac.Rimovanje je aabccb,stim što su b rime uvek muške,dok su ostale uvek ženske
. Čitava ta ritmička struktura veoma impresivno prenosi ritam tihog talasanja mora pred zalazak sunca’’(Dragiša Živković). Pesma je vanredno orkestrirana, a bogatim asonancama, aliteracijama i rimama. Doživljaj ukletosti sudbine siromašnih, koji je u njenom središtu, dat je na posredovan, moderan način, u višeznačnim simbolima. Ova pesma naišla je na nepodeljene simpatije kritike.U celini, pak Šantić je, poput svog velikog uzora Zmaja, doživeo popularnost kod širih slojeva čitalaca i stekao laskav naziv narodnog pesnika, dok su njegove čisto umetničke vrednosti neretko osporavane kako u kritici njegovog doba, tako i u poznijoj kritici.
 |
 |
 |
 |
 |
 |