Moja otadžbina
Carski soneti
Dubrovačke poeme
Jadranski soneti
Jutarnje pesme
Vecernje pesme
Sunčane pesme
Pesme o ženi
Ljubavne pesme
ZALAZAK SUNCA
Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.
Opet jedno veče... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora-
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.
Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pemu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.
I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica...
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tad plako, ja bih večno plako,
I nikad se više utešio ne bi’.
JABLANOVI
Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume čudno, i dahću u svodu.
Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema, meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
DUŠA
Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.
Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad nime.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko-
U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume...
LJUBAV
Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?
Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jodnog bolnoga minuta!
Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave-
Ja ni onda od tog ništa neću znati.
EKSTAZA
Ostaće daleko za mnom ovi puti,
Nestaće i ove suze kud i druge,
Ja ću nove želje u svom srcu čuti,
Kao nove laste. U večeri duge,
Prah srebrnih zvezda dok lagano pada,
I s cveća se diže svila, kao kose,
Moja nova ljubav rodiće se tada
Kao novi listak i nova kap rose.
I kraj druge žene ja ću da se nadam,
I da svoje srce rasipam i gubim:
I opet misleć da prvi put stradam,
I prvi put želim, i prvi put ljubim.
REFREN
Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi
Još najbliže stoje postojanoj sreći;
Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi,
A ne koji drugi, a ne koji treći.
Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan,
U ljubavi samo ti ćeš jasno znati:
Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se večno pati.
I umri, da spaseš verovanje čisto,
Da si kad god stao pred istinom golom:
I da u životu nisi jedno isto
Jednom zvao srećom, a drugi put bolom.
KRAJ
Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada,
Da ostavim jednu nostalgiju dugu:
Pa sve kada prođe, da se sećaš tada
Sa bolom na sreću, s radošću na tugu.
Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne,
Da u tebi umre, ako u dan sivi
Što mre grmen ruža: miris koji dadne,
To je bolna duša koja ga nadživi.
I kad ovi dani za svagda prohuje,
I kad opet htedneš čuti moje ime,
Hoću da se ono u tvom drcu čuje
Ko šapat poljupca i uzdisaj rime.
SIMBOL
Gledam tvoje krupne oči zaljubljene,
Gde sja vatra- ko zna grešna ili sveta.
Svejedno je ljubiš li drugog ili mene:
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.
Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom, granica i meta;
Takva, večna ženo, kroz život i mrenje
U slavi instinkta ti si samo sveta.
Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veći no bol ljudski što grca;
I ti si božanstvu bliža nego meni:
Više zakon sveta, nego zakon srca.
MOJA LJUBAV
Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.
I tako beskrajna, i silna, i kobna,
tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.
Kad pobele zvezde, u suton, kad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene,-
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.
Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.
PESMA ŽENI
Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka-
Jer je san o sreći viši nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoje je pašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden,
A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
|
|
|
|
|
|