Za razliku od većine pesnika svog doba, koji su se sve više evropeizirali, Aleksa Šantić (1868-1924), pevajući o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi, ostao je do kraja veran nacionalnim i socijalnim idealima prošloga veka. Snažna privrženost rodnom Mostaru, gde je proveo čitav svoj život, unela je u nacionalna i socijalna osećanja kojima je pevao neposrednost ličnog doživljaja. Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu zbirku pesama 1891, za kojom je došao niz novih (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). U njegovom književnom stasanju, pored Ilića, najveći je udeo imao Zmaj, a od stranih uticaja najvažniji je nemački, posebno Hajneov. Sav zaokupljen visokom ulogom koju je namenio poeziji, Šantić, naročito u početku, nije poklanjao veće pažnje pesničkoj formi, te su njegove pesme često nailazile na nepovoljan prijem kritike. B. Popović je primetio povodom treće zbirke, da njegove pesme "pokazuju sve mane nekorektnog stila i naročito mane nekorektnog kitnjastog stila". Neugodno dirnut tom kritikom, Šantić je u daljem svom radu nastojao da piše što bolje, da mu stil bude što korektniji i što jednostavniji. Kao i drugi tadašnji pesnici rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih pesama.

Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva tradicionalna opredeljenja, između ličnih i kolektivnih osećanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda. Kao ljubavni pesnik razvi ose pod uticajem muslimanskih narodnih pesama, sevdalinki. U njegovim pesmama dočaran je orijentalni ambijent bašta, šedrvana, behara, šarenih leptira; devojka koja se u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima, bujne, izazovne ali ipak skrivene lepote. Pesnik je zanesen tim raskošnim svetom, ali on nije nikada u njemu, već ga posmatra prikriven, s bojažljive udaljenosti. Čežnjivo, čulno kazivanje često prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promašenosti u ličnom životu i usamljenosti. Njegova pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem. U velikoj elegiji Pretprazničko veče, njegovoj najznačajnijoj pesmi, olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšava, s jedne strane, sećanje na detinjstvo i na identične večeri oko rasplamsale vatre na ognjištu, a s druge, uteha koju mu donose pesme, i njegove "i drugova sviju". Osećanje bratske ljubavi širi se u sve većim i većim krugovima: na porodicu, na prijatelje, na žive i mrtve srpske književnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I njegova socijalna i patriotska poezija obasjana je svetlošću porodičnog ognjišta. U pesmi Moja otadžbina domovina je kao rodni dom a svi pripadnici naroda kao rođena braća. Vezanost za rodnu grudu, duboka je i trajna, kidanje te veze izaziva najdublji bol u pesnikovoj duši. U nekima od svojih najpoznatijih pesama izrazio je tugu zbog onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđ svet. Više od drugih pesnika naglašavao je patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. Tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti, čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe, nego samo njen nastavak (Mi znamo sudbu). U nizu pesama iskazao je patnju i veličinu radnog čoveka, seljaka i radnika. Među njih tematski spada i najlepša pesma koju je napisao, Veče na školju, kratka, lirski sažeta, zvučno izvanredno orkestrirana, s bogatim asononcama, aliteracijama i rimama, u kojoj je doživljaj ukletosti sudbine siromašnih dat na posredovan, moderan način, u višeznačnim simbolima. Ova je pesma naišla na nepodeljene simpatije kritike. U celini pak Šantić je, poput svog velikog uzora Zmaja, doživeo popularnost kod najširih slojeva čitalaca i stekao laskav naziv narodnog pesnika, dok su, s druge strane, njegove čisto umetničke vrednosti neretko osporavane kako u kritici njegovog doba tako i u poznijim prosudbama.

Nasuprot Šantiću, najvećem pokloniku zavičaja i rodne grude kojeg je naša poezija dala, Jovan Dučić (1874-1943) bio je opsednut svetom, naročito "velikim i umnim Zapadom". Preokret u njegovu životu nastao je 1899, kada je ovaj ambiciozni Trebinjac napustio Mostar i otišao na studije u Ženevu. Po završetku studija došao je u Srbiju, gde je ušao u diplomatsku službu. Karijeru je završio kao kraljevski ambasador u Madridu. Po izbijanju drugoga svetskog rata prešao je u Ameriku, gde je u krugovima naše emigracije delovao kao ogorčeni protivnik NOB-a. Započevši da piše vrlo rano (prvu pesmu objavio je 1896. a prvu zbirku 1901), Dučić se u toku svoje 50-godišnje karijere neprestano razvijao i umetnički usavršavao. U njegovu radu mogu se izdvojiti tri glavne faze: prva, vojislavovska, do odlaska u Ženevu, druga, parnaso-simbolistička, do prvog svetskog rata, i treća, postsimbolistička. Pokretački princip tog razvoja bila je težnja k savršenstvu, stvaralačka samodisciplina, nadilaženje dostignutog, što se ispoljilo u dvostrukom smislu, prema već objavljenim pesmama, kojima se neprestano iznova vraćao, menjao ih, popravljao ili sasvim odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da bude ne samo zanatski besprekoran nego i misaono što produbljeniji, što jezgrovitiji u izrazu, da proširi ranije vidike i otkrije nove simbole. Za razliku od većine naših pesnika, svoju najbolju knjigu objavio je na kraju, a ne na početku svoje pesničke karijere. Slavljen u razdoblju moderne kao majstor forme, odličan versifikator i poklonik zapadnjačkog duha, on je misaono i umetnički dostigao vrhunac u poslednjoj zbirci, Lirika (1943).

Dučićeva poetika jeste poetika velikih tema. Liričar, po njegovom mišljenju, može "postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". Ta programska opredeljenost obeležila je celo njegovo delo. Kod Dučića se stalno oseća napor da bude na visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na način velikog pesnika. Otuda izvesna prenapregnutost njegova izraza, što se ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa, tako i u hipertrofiranoj simbolici, u pesnikovom nastojanju da u svakom, čak i najbeznačajnijem detalju vidi nešto izuzetno, sudbinsko, "strašno". Iz toga osnovnog stava proizilaze i druga svojstva Dučićeve poezije: njena nekonkretnost, nedostatak neposrednosti, česta pojava apstraktnih, sentencioznih uopštavanja u stihu, težnja ka uzvišenom stilu i svečanoj patetičnoj dikciji. Te sklonosti najmanje su pogodovale ljubavnoj lirici koju je negovao naročito u prvoj i drugoj fazi. Dučić nikada ne peva o nekom konkretnom ljubavnom doživljaju, nego uvek o ženi kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije iščezava jedan od glavnih likova ranije i tadašnje poezije, lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se Žena kao "boginja ohola i preka", koja nosi u sebi "više zakon sveta nego zakon srca". Ona u pesniku više pobuđuje refleksije o ljubavi, životu i smrti nego osećanja. Ljubav je u njega nestvarna, izmišljena, mondenska, pre literarno nego životno osećanje, više velika tema nego lični doživljaj. Težnja k izuzetnom i velelepnom ispoljila se i u pompeznoj retorici njegovih rodoljubivih pesma (ciklusi "Moja otadžbina" i "Carski soneti"). "Moja otadžbina" iz Šantićevog porodičnog gnezda prešla je u njima na zastave slave što lepršaju pred pobedničkim legionima. Slava, pobeda, zastave, car i carstvo – jesu opsesivni motivi njegove patriotske lire. Njegova je glavna rodoljubiva pesma Himna pobednika, a njegov je glavni nacionalni junak car Dušan, pobednik, imperator, osvajač, zakonodavaca. U pesmama o njemu pokazao je ipak da mu je srpski srednji vek dalek te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi prisniji dodir s njim. Mnogo bliži od srednjovekovne Srbije bio mu je renesansni i barokni Dubrovnik. U ciklusu "Dubrovačke poeme" otkrivamo izvesne kvalitete koji su retki u drugim njegovim pesmama: osećanje za ambijent, smisao za crtanje likova, ležernost tona, ironiju, humor.

Više nego ljubavni i rodoljubivi pesnik Dučić je pesnik prirode. Na tom području njegov razvoj ide od deskriptivnog k misaono-simboličnom načelu. Deskripcije ima najviše u pesmama ranijih perioda, posebno u ciklusu "Jadranski soneti", koji su možda, zajedno s "Dubrovačkim poemama", najveći domet njegove srednje, parnasističke, faze. U njima preovlađuje spokojno, pomalo melanholično raspoloženje: more je uvek tiho, usnulo, nebo najčešće noćno ali vedro, zvezdano, mesečina obasjava usamljene predele, bez ljudi, sjaj i prostranstvo što se otvaraju pogledu izazivaju misao o beskraju i večnosti. U kasnijim pesmama opisi prirode se dekonkretizuju, unutrašnji prostori se sužavaju, smanjuje se udeo ne samo deskriptivnih nego i emocionalnih elemenata, a pojačava s udeo misli i simbola. Ta orijentacija preovlađuje u trećoj fazi, naročito u ciklusima "Jutarnje pesme", "Večernje pesme" i "Sunčane pesme", koji zajedno s pesmama poslednjeg ciklusa, "Lirika", predstavljaju najveći domet Dučićeve poezije u celini.
Dučićeva proza, iako mnogo opsežnija od njegove poezije, ostala je ipak u njenoj senci. Najbolje mu je prozno delo Gradovi i himere (1940), zbirka putopisa iz raznih zemalja, u kojima ima poetskih impresija, refleksija u večnim istinama, stilske elegancije, ali nema savremenih prilika niti živih ljudi. Dučić se bavio i književnom kritikom. Njegovi kritički ogledi o savremenim srpskim piscima (Moji saputnici), briljantno pisani, sadrže majstorske portrete pisaca s pronicljivim zapažanjima i odmerenim i tačnim ocenama, tako da se mogu ubrojiti u značajne domete srpske kritike.

Putem kojim je pošao Dučić krenuli su i drugi pesnici s početka ovoga veka. Prvi među njima bio je Milan Rakić (1876-1938). On potiče iz ugledne beogradske porodice, u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti. Studirao je pravo u Parizu, a po povratku u zemlju ubrzo ušao u diplomatsku službu. Kao pisac, Rakić nije poput Dučića imao doba početništva i šegrtovanja, nego se već u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik. Iako Beograđanin, on nije platio dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, V. Iliću; njegovi uzori bili su od početka strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slično Dučiću, učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetničkoj samodisciplini. Započevši kasno, on je malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903, 1912) a posle njih samo još nekoliko pesama.

U poeziju tog razdoblja Rakić unosi intelektualnu skepsu i pesimizam, svojstva koja u toj meri nisu bila izražena ni kod jednog srpskog pesnika posle Sterije. Odgojen više na stranoj nego na domaćoj tradiciji, mnogo bliži Bodleru nego Steriji, Rakić, sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola "nad tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom". Život je škrto odmerio sva naša uživanja, u njemu nema ničega dovoljno, ničeg novog, sve teče u beskrajnom, monotonom ponašanju, "uvek isto piće, uvek iste čaše". Situacija čovekove utamničenosti, njegovog robovanja na zemlji, jedna od središnjih književnih tema tog doba, našla je u njega osoben izraz (Dolap, U kvrgama). Jedini izlaz iz te situacije jeste smrt, koja mora biti potpuna, konačna, bez nade u besmrtnost. Rakić spada u one pesnike koji su najdublje zagledali u smrt i nepostojanje. Gašenje života u mrtvilu, prelaz iz bića u nebiće, postepeno tonjenje u mir koji je taman i duboko – tema koja je nadahnula mnoge naše pesme od pojedinih Zmajevih uvelaka do Disove Nirvane – javlja se i u nekim njegovim pesmama. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom. Pred velikim pitanjima sveta, Dučić je uvek zadivljen, Rakić stalno skeptičan, osmehnut, ironičan.

Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. Sivilu svakodnevnog trajanja, on pretpostavlja život koji bi se proživeo intenzivno i kratko, u jednom trenu. U težini za onim što je autentično u životu, on odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku. Bez straha se suočava sa smrću, ali se duboko užasava svega onog što okružuje smrt, one "glupe komedije smrti" koju prave ljudi. Na sličan način on odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi, sva ona zaklinjanja u čistotu i trajnost osećanja. U ljubavi je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna ali kratkotrajna, posle čega dolazi zasićenost i ravnodušnost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. One manje govore o osećanjima nego što ih demaskiraju, ali i kad se razgrnu osećanja uvek će ostati ono što je za Rakića najvažnije, čulna strast.

Svog pesimizma i skepse Rakić se u potpunosti oslobađa jedino u rodoljubivim pesmama (ciklus "Sa Kosova", sa svega sedam pesama). U njima je progovorilo nacionalno oduševljenje koje je zahvatilo čitavo društvo uoči balkanskih ratova. Nastale na mestima gde je živela naša stara država i kultura, Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentične arome našeg srednjeg veka (Jefimija, Simonida, Na Gazimestanu).