Pjesme

Čežnja

Danas cu ti dati, kada vece padne,
u svijetlosti skromnoj kandila i sveca,
u cistoti duse moje, nekad jadne,
citavu buicu proletnjega cveca.
U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvog saznanja...
Sve ce biti lepse, sve draze i vise,
noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome mirise
krzljava i retka u busenju trava.
I tako kraj cveca ostacemo sami
-Prolice se tada, kao bujne kise,
stidljivi sapat u blazenoj tami,
i reci iz kojih prolece mirise...

Sentimenatalna pesma

Po mesecu ti saljem uzdah jedan,
Po tom u ceznji bratu. Nek ti rece,
U tuzni cas kad zimsko pada vece.
Da sam ko Azra, bled veran i predan.
I sta bi on, taj mesec kome poju
Od Indije do vecitoga Rima
Ceznjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,
Kad nebi tako u gluhoj samoci
Tesio srca sto se ceznjom guse
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noci
Vezivao sve rastavljene duse!
I sad sine, kad ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja cudno prenem i, ko da si tuna,
Sva dusa moja zamirise tobom...

Obična pesma

Nasa je ljubav bila kratog vijeka,
Trenutak-jedan tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba prijeka.
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svadji nam je proslo pola dana;
U pomirenju mocnom pola noci.
I bjezao sam iz naseg stana,
Trazec mira u poljskoj samoci.

Na to je bilo kratko vrijeme;
Pa postadosmo tudji jedno drugom:
I gledasmo se u cutanju dugom;
Tupo, ko sito dijete secerlame.

I tako sve je proslo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti zene ili podlost njenu

Pa ipak-da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duse ove,
I silnu ljubav sto nisti ko ....
Sve druge misli i nade i snove;

Pa ipak- da si samo katkad htijela
U zanosu, i slicnu mekoj svili,
Da nadjes njeznu rijec iz srca vrela-
i mi bi mozda dugo srecni bili

A sad polako tece ovo vrijeme;
Postasmo tako tudji jedno drugom;
I gledamo se u cutanju dugom
TUPO,ko sito dijete secerlame...

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicinom prirode; a potom,

Kad prodje sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva-
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima!

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, na volim te, draga!

I zato cu ti uvek reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strascu tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da dusa moja bude sita.
-Kada pomislim, draga, da ce doci vreme
Kad za mene nece postojati zene,
Kad ce cula moja redom da zaneme,
I strasti da prodju kao dim i pena,
A da ce, jos uvek, pokraj mene svuda
Biti mesecine pod kojom se zudi,
I mladih srdaca sto stvaraju cuda,
I zena sto vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogodjenom zrnom posred cela
Sto u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim zednim. 

Danas, draga moja, poljem pada slana,

I hore se zvona iz dalekog grada,

A ravnicom crnom širi se i vlada

Danas, draga moja, poljem pada slana.

Klica žudnih da se što pre na svet jave,

U humkama svežim, ispod nove trave,

Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda

Da spokojan budem i tih kao Buda!

I dok pokraj mene mre priroda mlada,

I crnom ravnicom tiho pada slana,

U mojoj se duši prostire i vlada

Pomeni me u molitvama tvojim

Kad sunce pada za daleke gore,

Jer znaj da mene kobne misli more,

I da se, kao slabo dete, bojim.

Nad zaspalim Parizom koja bdi,

Dokle pod njenim blagoslovom sneva

Sve kobne misli što mi srce mute,

Pomeni me u molitvama, mila,

Da dobra duša tvoja pazi na me...

Jest, nema na tebi ni jednoga dela

Da se mome oku mogao da skrije,

Ni jednog prevoja blistavog ti tela

Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Ti preda me stupaš sva sjajna i živa,

Znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...

Pa ipak si svakog dana nova meni,

I nikada slična jučerašnjoj ženi.

Raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom.

-Oh, budi jedanput ko i druge žene,

Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...

Palo je inje. Ko sablasti bele,

U tankom velu kao da se ježe,

Snuždeni stoje borovi i jele

I opuštene zimzelena vreže.

Zemlja je puna tajanstvene strave;

Ko voštanica koja dogoreva

U hladnoj sobi, mrtvacu kraj glave,

I mesec se gasi... Svuda nebo sinje,

I s golih grana katkad padne inje...

Kao što volim sve kržljave stvore

Što samrt nose u grudima golim,

I koje tajne boljke dugo more,

-Dok tako tobom sa bledih visina,

Bezglasno struji hladna mesečina

I sati biju na tornju daleko.

O, šta je to što mene veže sada

Za jednu put, za jedan oblik tela,

I što mi duša zatreperi cela,

Kad me se takne jedna ruka bela?

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem

Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,

Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Ko provalija tamna i duboka,

Tvoja dva crna neumitna oka...

vrh strane
glavna strana