Bibliografija
Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1910. zatim drugu u Beogradu 1912. Kao i Šantić, Dučić je u početku svog pesničkog stvaranja bio po uticajem Vojislava Ilića ali se ne strani oslobodio tog uticaja i izgradio svoju osobenu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista.
U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada njegova poezija je odista značila novinu i osveženje, i u motivima, izražaju i osobenom latinskom idealu lepote i života. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozovliti da izgleda obična. On ima dvostruku strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza.
Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio ka “kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma.” Naći najsavršeniji izraz, to je vrhunsko načelo njegove poezije.
U obradi, on je zaista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. U esejima, putopisima i studijama pokazuje veoma veliku i inspirativnu erudiciju koja uspeva da obuhvati u sebe sve civilizacijske, umetničke i istorijske aspekte. “Blago Cara Radovana” i “Jutra sa Leutara” su odlične zbirke upravo takvih esejiziranih zapisa i misli.