Romani

Na Drini cuprija

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini cuprija“ toliko je razudena i slojevita da se može reci kako pisac-hronicar iz nadtemporalne tacke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoci ogranicenost ljudskih moci, podjednako onih koji veruju da moc imaju i onih koji tu moc nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam razlicitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istocne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, vecita tacka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno poradaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseca i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno cistom, opredmecenom obliku. Roman o mostu se, kao i vecina drugih Andricevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeda na kojoj se susticu i mešaju evropska i azijska religija i nacin života, vode ratovi i mirnodopske medukonfesionalne i politicke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrecnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zaticu na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

Travniča hronika

U Travnickoj hronici sudarila su se cetiri sveta, razlicita po veri, kulturi, istoriji, obicajima. Emisari zapadnih i istocnih svetova našli su se na prostoru Bosne sa namerom da nikada i ne pokušaju da se približe i razumeju. Najbliži saradnici francuskog i austrijskog konzula i vezira i stanovnici tamnog bosanskog vilajeta, Davna, Rota, turski cehaja, teftedar Baki, kao i travnicke kasablije, u neprestanim su medusobnim sukobima i stalno iskazuju mracne ljudske nagone. Cak i ako neki od pripadnika tih toliko razlicitih kulturnih krugova pokuša da pomiri suprotnosti sa kojima se suocava, odmah mu, kao po nekom pravilu, zapreti opasnost uništenja. To se, na primer, dogodilo doktoru Kolonji i fratru Luki Dafnicu.

Na nesrecu, jedino zajednicko svojstvo u razlicitosti tih civilizacija jeste nepoštovanje coveka, suštinsko nepoštovanje ljudskog dostojanstva. Na to je pripovedac ukazao kroz neizgovorenu recenicu Jevrejina Morda Atijasa koji dolazi u posetu francuskom konzulu i pozajmljuje mu novac potreban za odlazak iz Bosne. Cutljivi travnicki trgovac želeo je da se zahvali francuskom diplomati na pažnji koju njegovi sunarodnici Jevreji nikada do tada nisu doživeli: „Prizivali ste nas kao ljude, ne izdvajajuci nas od ostalih“, ali zbunjen ne uspeva to da izgovori

Gospodjica

Iako je objavljen iste godine (1945) kad i Na Drini cuprija i Travnicka hronika, roman Gospodica nema karakteristike romana-hronike sastavljenog iz niza odvojenih proznih struktura, bez jasno definisanog glavnog junaka, vec je koncipiran kao romaneskna struktura u kojoj središnju ulogu ima jedan lik. Medutim, ni ovde, kao ni u višegradskoj i travnickoj hronici, nece biti pripovedanja u ja-formi, vec je rec o prividno neutralnom pripovedacevom glasu u trecem licu, koji se, tokom veceg dela romana drži tacke gledišta vrlo bliske vizuri glavnog lika - Rajke Radakovic. Ovaj pripovedacev glas povremeno se udaljava od „središta svesti“ centralne junakinje, i to uvek onda kada citaoca treba uputiti u pojedinosti vezane za sudbine drugih likova koji se u romanu javljaju

Prokleta Avlija

Kao i svi drugi Andricevi romani, izuzimajuci „Gospodicu“, i Prokleta avlija okrenuta je istoriji, ali na drukciji nacin od višegradske, travnicke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrica vec obicaj i pravilo.

Omerpasa Latas

Posthumno objavljen roman (1977) koji je od prvobitno zamišljene hronike o Sarajevu, postao roman o jednoj licnosti. To je Omerpaša Latas, poturceni Srbin Mico Latas iz Janje Gore, koji je u Carigradu dospeo do najvišeg položaja.

Rukopis ovoga romana ostao je u Andricevoj zaostavštini, ali pisac nije naznacio redosled poglavlja, te su priredivaci, od zasebnih prica, rukovodeci se hronološkim nacelom kada je rec o istorijskom sloju grade i unutrašnjom logikom psihološkog razvoja likova, sastavili proznu celinu. Ovo delo nije završeno kao roman, ali je celovito i zaokruženo kao romansijerska zamisao o gradu koji je, poput Travnika, scena za odigravanje ljudske drame. U jednom od tragicnih trenutaka sarajevske istorije, grad je piscu poslužio kao simbolicni dekor na cijem fonu ce se razvijati album ljudskih sudbina. U jednom delu ovako rekonstruisanoga romana prati se dolazak Omerpaše u Sarajevo, njegov rad na prenošenju centra moci iz Travnika u Sarajevo i sredivanju prilika u zemlji. Drugi deo predocava njegov intimni život, a u trecem je rec o konzulu Atanackovicu koji u novu prestonicu dolazi u leto 1850. godine. Prica o Omerpaši, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, cita se kao daleki patinirani album velikog slikara, na kome su prikazani ljudski odnosi i život u jednom dalekom vremenu.

<<povratak