Nobelova nagrada
Neposredno uoči donošenja odluke Nobelovog komiteta o laureatu iz oblasti književnosti za 1961. godinu, vodeća švedska izdavačka kuća Albert Boniers objavljuje u izvanrednom prevodu slavistkinje Gun Bergman Andrićev romane Na Drini cuprija,a poslije i Travničku hroniku i Prokletu avliju i dva izbora pripovedaka.Andrićeva naklonost i vezanost za skandinavske pisce bila je, po sopstvenom svedočenju, naglašena još iz mladićskog doba. Visoko je cenio Strindberga, Selmu Lagerlef, Harija Martinsona i Ejvida Jonsona.Ta obostrana vezanost podigla je most koji je našu književnosti našu zemlju na najlepši način povezao sa dalekom Švedskom, njenim narodom i neobičnim jezikom.Odluka o izboru laureata Nobelove nagrade iz oblasti književnosti doneta je 26. oktobra 1961. godine. U najužem izboru su, pored Andrića, bili i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.
Sačuvana je serija fotografija načinjenih toga dana u Andrićevom stanu u Beogradu, u Proleterskih brigada 2a. Susreti sa novinarima, fotoreporterima, đacima, prijateljima i kolegama piscima označili su početak praznične atmosfere koja će potrajati puna dva meseca. Sami književnici su prvi izrazili radost i čestitali, među njima Erih Koš i Miodrag Bulatović, a svoje prve utiske povodom nagrade Andrić je podelio sa novinarima i članovima Udruženja književnika, na konferenciji za štampu, u Francuskoj 7. Njegova prepiska sa Gun Bergman, na relaciji Beograd – Stokholm, bila je vrlo živa. Andrić je bio pun pitanja u vezi sa pojedinostima i ceremonijalom svečane dodele nagrade, dužine govora koji je trebalo da održi, ali i o toaleti svojoj i svoje supruge Milice Babić-Andrić, što je sve činilo obiman i ozbiljan deo predstojećih obaveza.
U pismu Gun Bergman od 17. novembra, Andrić joj javlja da je tekst govora završio: "Ja ću na banketu pročitati, na francuskom jeziku svoj govor u kom ću izraziti svoju zahvalnost i saopštiti nekoliko refleksija o pripovedanju i pripovedačkom delu uopšte. Sve to neće trajati nikako više od 15 minuta, možda nešto manje. – Mislim da ja ne treba da držim nikakve duge govore osim toga. Tekst je već spreman, pokazaću Vam ga čim dođemo".
Andrić je u Stokholm otišao 5. decembra, u društvu supruge Milice.Ceremonijadodele Nobelovih odličja za 1961. godinu u oblasti medicine, fizike, hemije i književnosti, održana je 10. decembra u raskošnoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije. Dr Anders Esterling, član Akademije, je Andriću prilikom uručenja nagrade rekao:... Veliko je zadovoljstvo za Švedsku akademiju da u Vama nagradi jednog vrednog predstavnika onog jezičkog područja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih. Sa izražajem naših iskrenih čestitki, ja Vas molim da primite ovaj znak počasti iz ruku njegovog Veličanstva Kralja...Ivo Andrić se potom obratio svojim govorom,O priči i pričanju, na francuskom (tekst govora je kasnije objavljen u godišnjoj publikaciji Nobelova nagrada u izdanju Nobelove fondacije, a nalazi se i u okviru Sabranih djela).
U Spomen-muzeju Ive Andrića u Beogradu, u stalnoj izložbenoj postavci, nalaze se fotografije, pozivnice i programi protokola, raspored mesta za sedenje na svečanoj večeri priređenoj na dvoru švedskog kralja, kao i sama Nobelova nagrada.Ona se sastoji iz tri dela:Nobelove diplome,medalje i dokumenta Skandinavske banke o novčanom iznosu Nobelove nagrade. Andrić se 17. maja 1962. godine obratio Savjetu za kulturu NR BIH u kojem saopštava svoju odluku da 50% dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade poklanja u svrhu unapređenja bibliotekarstva.Andrićev program boravka u Stokholmu je tih decembarskih dana bio ispunjen posetama i susretima – sa članovima Nobelove fondacije, studentima i profesorima Slovenskog instituta Univerziteta u Upsali, sa Georgom Svensonom, direktorom izdavačke kuće Boniers; Andrić je 13. decembra učestvovao i na tradicionalnoj svečanosti Dan Lucija, u Gradskoj kući u Stokholmu gde je krunisao najlepšu devojku, kraljicu svetlosti, a 16. decembra je otvorio izložbu posvećenu velikom indijskom pesniku Rabindranatu Tagori.
Svetla Nobelove pozornice blistaju do današnjeg dana na našim prostorima i u našoj književnoj baštini. Premda Ivo Andrić nikada nije voleo da govori o sebi i da se o njemu govori van konteksta onoga što je pisao, sa zahvalnošću i poštovanjem se sećamo priznanja kojim je on osvetlio i osvetlao našu književnost, duh, istoriju i jezik.
|
|
|
|
|
|