NAJPOZNATIJE DJELO MAJAKOVSKOG JE OBLAK U PANTALONAMA
Sergeju Jesenjinu
Naš je planet
radostima ubog nešto.
Treba otimati
radost
danima što bježe.
Na svijetu
umrijeti
nije teško.
stvarati život
daleko je teže.
V.Majakovski
Prolog
Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu,
k'o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.
Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodišnjak - idem,
lepotan, svoj.
Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.
Dođite u kafanu da se naučite -
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
k'o kuvarica stranice svoje knjige.
Ako hoćete, od mesa besan ću da režim
- i ko nebo menjajući tonove -
ako hoćete, biću besprekorno nežan,
ne čovek, već -
oblak u pantalonama!
Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi,
uparloženi kao bolnica,
i, k'o poslovica otrcane žene.
1
Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo, u Odesi.
"Doći ću u četiri" - rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče u noćnu stravu beži,
veče decembarsko s prozora u magli.
U staračka leđa smeju se i ržu kandelabri.
Mene više niko prepoznati ne može:
ja sam zgrčena gomila žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje - od gvožđa hladnog - bije.
Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.
I ja sam, ogroman, na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je - mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je malena, neka krotka ljubav,
što se u stranu baca od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža - dođavola s njim!-
došla je, zaklala.
I kao s inja glava sužnja, dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se,
nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle - u početku je pošao jedva,
onda je ustalasan, jasan, potrčao.
Sada je sa dva druga očajno igrati stao.
Pao je plafon na spratu niže.
Živci
veliki, mali, mnogi - pomamno skaču
i već - gmižu.
Živci spali s nogu.
A noć se po sobi glibi i oko, otežalo,
odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše,
k'o da krčma zub na zub ne može da sastavi.
Ušla si osorna, kao "na!"
gužvajući rukavice kao luda, i rekla:
"Da, znate, ja ću da se udam."
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo. Izdržaću.
Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste: "Džek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja videh jedno: vi ste Đokonda koju treba ukrasti!
Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući skitnice pronađu dom!
Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragde bezumlja".
Setite se!
Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo! Ljubitelji obesvećenja, zločinstava,
pokolja, da li ste najstrašnije videli - lice moje
kada sam ja apsolutno spokojan?
I osećam - "ja" za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene!
Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene.
Svaka reč, čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće!
Ljudi mirišu - pečenja ima!
Stigli su nekakve.
Blistavi! Pod šlemovima eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima: da se nežnije veru po srcu zapaljenom.
Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči!
O, rebra mi, da se oprem, dajte!
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom
izrasta parče poljupca izgorela.
Mama! Da pevam ne mogu!
Srca moga izgara kapela!
Pocrnele su figure reči i brojeva iz lobanje,
k'o deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajući se za nebo,
dizao goruće ruke "Luzitanije".
Prema gomili što u tišini stanova drhti
stooki s pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji - bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!
IV
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija! Ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš dok upalih obraza grubo, bljutav,
i isproban na svemu lošem, dođem
i procedim bezubo da sam ja danas
"neobično pošten".
Marija, vidiš - ja se već poguren slamam.
Gomila što je u četvorospratnim gušama salo dobila,
isturajući očice, izgubljene u dugom traganju -
smeje se što je, ipak, među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših dragana.
Kiša isplaka trotoare, barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica, zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama - da!-
mraznih ledenica, suze iz očiju - da!- oluka punih kiše.
Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta:
prskavahu ljudi proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
k'o mutna reka s kočijama oticalo skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama starih kotleta.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica živi od pesme, peva gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija, prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš - zabili su u oči iz šešira čiode.
Pustila me.
Mala!
Ne boj se što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se da ću se opet prilepiti za hiljadu lica -
"devojke Majakovskog" - u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote, ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u proteklom životu tek stoti april je.
Marija!
Pesnik sonete peva Tijani,
a ja - ceo čovek, sav od mesa,
telo tvoje prosto molim kao što hrišćani:
"хлеб наш насущный даждь нам днесь".
Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi neku reč tek rođenu
u mukama noći veličinom jednaku Bogu.
Telo tvoje čuvaću i voleti kao što vojnik osakaćen,
bez moći, izlišan, ničiji, čuva svoju jedinicu nogu.
Marija, nećeš?
Nećeš!
Ha!
Znači - opet, dok mračno je sve to, uzeću srce,
isplakano grozno da ga nosim,
k'o što u štenaru pseto nosi svoju šapu presečenu vozom.
Krvlju svog srca ja radujem put,
za odeću belu lepi se prašine cveće.
Oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina odigra svoje do
konca -
krvlju označiće se put što vodi ka domu moga oca.
Izaći ću prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže, sagnuću se i na uho mu reći:
"Slušajte, gospodine Bože! Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo vrtešku na drvetu
poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
I po raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi - i ja ću još noćas sa svih bulevara
najlepše device dovesti tebi.
Hoćeš?
Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati? Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš - zna šta je ljubav taj krilati iza tvojih leđa?
I ja sam anđeo, bejah to bar - gledah u oči -
jagnje od šećera, ali ni kobile primati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.
Svemogući, ti si izmislio za svakog po dve ruke,
i svakom si po glavu dao ti -
pa zašto nisi izmislio da se bez muke može
ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Mišljah, božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem i iz sare vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zabijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti!
Lažem li, u pravu li sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte, zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!"
Gluho.
Vasiona spava, položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.
ВЫВОД
Не смоют любовь
ни ссоры,
ни версты.
Продумана,
выверена,
проверена.
Подъемля торжественно стих стокоперстый,
клянусь -
люблю
неизменно и верно!
O TOME
Ovom temom,
i plitkom i licnom,
prezvakanom
kroz strofe i strofe,
k'o pjesnicka vjeverica vicno
vrtjeh se i vrtjecu se opet.
"Ona" i "on" balada je sva.
Nisam uzasno nov ja.
Uzasano to je
sto "on" - sad sam ja
i sto je "ona" - moja.
FLAUTA KICMA
I nebo,
sto zaboravi u dimu da je plavo,
i oblake iscijepane kao izbjeglice,
ozaricu svojom posljednjom ljubavlju,
sto kao jekticavog
rumeni se lice.
I nadvisicu
komesanja ova,
onih koji zaboravise njeznost i dom.
Cujte,
ljudi!
Izadjite iz rovova,
pa poslije doratujte.
Cak i kad
od krvi pijan,
klateci se kao Bahus,
rat kroci,
ni tad da s uma ljubavne rijeci smetnes.
Mili Nijemci!
Znam,
u vasem dahu
Geteova je Grethen.
Francuz
smijeseci se na nozu mrije,
i s osmijehom se rusi pogodjen avijaticar,
ako se sjete
poljupca otprije
tvog, Travijata.
Al' dosta mi je ruzicaste mekote,
koju stoljeca podnose.
Na koljena ispred nove ljepote,
nasminkane,
sto slavim,
ridjokose!
Mozda od vremena ovog,
od bajoneta ostrijeg,
kada stoljeca pobijeli brada,
ostacemo samo
ti
i ja,
sto bacam se za tobom
od grada do grada.
Ako preko mora odes naglo,
skrsivsi se u rupu noci guste -
utisnucu u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegnes li karavne kroz pustinjsku zegu,
gdje lavovi su zasjedu zauzeli -
prislonicu ti
pod pjescanim brijegom
obraz kao Sahara vreli.
Mocni,
ako zatrebam im -
reci ce mi:
Idi, pogini u ratu!
Posljednje bice
tvoje ime
na usnama pocijepanim granatom.
Pod krunom svrsicu?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav zivota talase-vrance,
jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za
lance.
Odredjen sam da budem nov car -
tvoje lisce tu je,
na suncanom zlatu moga novca
naredicu
da se iskuje.
A tamo
gdje svijet je ko tundra olinjo,
gdje trgujuci s vjetrom rijeka se probija;
na lancu izgrepscu ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.
Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,
nakostrijeseni
kao zvijer kleta!
Ovo sto se zari
ko lice jekticavog
mozda je posljednja ljubav sveta.
VOLIM
Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi - na stanicu tjeraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.
PROLJECNO PITANJE
Strasno me muci mora.
Sigurno su -
besane noci.
Razumijete li da ce skoro
u RSFSR
proljece doci
Ta sva su druga pitanja
jasna vise il' manje
I ona sto se odnose na mir
i pitanja hljeba.
Ali ovo kardinalno
proljecno pitanje
najzad urediti treba.
PITKA FILOZOFIJA NA DUBOKIM MJESTIMA
Postacu ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pisem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut bijese
okean proslo vece,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve tece…
Sve se mijenja.
A ima voda svoje vrijeme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tijela,
brod iz Meksika,
a mi - tamo sada.
Drukcije i ne moze.
Podjela rada.
Kazu - kit.
Moze biti.
Vrsta ribljeg Bjednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine - galebi.
Poredjaju se i u more se zariju
kljukajuci se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gdje su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
zivio, radio, i starost ce doci…
Evo, i zivot kao Azorska ostrva
ce proci.
DOBRO
Dvanaest kvadratnih metara od mene -
sve sto nas cetvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuce.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam sta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nesto?
Ako jesam,
ma sta ako uspjeh da srocim -
to su skivile oci-nebesa
ljubljene moje oci.
Goruce, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koci,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oci otokom.
Ljekar mota - za oci gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kuci, vec brze voljenoj,
sav strepec - dvije mrkvice drzec
za zelen repic.
Ja poklanjah mnogo cvijeca i slatkisa,
ali u sjecanju cuvam mrkvice ove
od svega vise, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teska gomila trescica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zjenice se spekle.
Njeznost i celer
oci da iscijele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako - ja sam Majakovski,
pa glodjem tako but konjski.
IZ SVEG GLASA
Vec prodje jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlijecni put noc studi.
Ne zuri mi se. I munja-telegram
nema zbog cega da plasi te i budi.
Kao sto kazu, incident je rijesen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo precistili, I sto da se drijese
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svijetom.
Noc zvjezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj cas odustajes da protumacis sve to
istoriji, vjekovima i kosmosu.
NESTO MALO O PETERBURGU
Suza s krova u oluk pljusne,
praveci u reci uvojke;
a neba spustene usne
zagrizle kamene dojke.
I nebu-stihlom-dosla vera:
tamo, gde cinije mora brode,
suri kocijas umorno tera
dvogrbu kamilu Neve-vode.
SERGEJU JESENJINU
Otisli ste, sto se kaze, na svet drugi.
Pustos...Letine, postajuc zvezdanost.
Nema vise ni piva, ni druga.
Treznost. Ne Jesenjine, to nije ironija
Vama.
U grlu je grudva bola, a ne smeh.
Vidim-prerezanim rukama,dizete
Vlastitih kostiju meh.
Prestanite! Dosta! Zasto buncate?
Hocete da lice skrije smrtni veo?!
Vi tako preterivati znate
Kako niko na svetu ne bi umeo.
I zasto? Po cemu? Nedoumica pada.
Mucaju kriticari:razlog toga
Je ovo, je ono....a, u stvari nema sklada,
U bilansu -piva i vina mnoga.
Vele- da Vam boemiju zamene klasom,
Klasa bi uticala na Vas i sporazum.
A zar ona zedj gasi kvasom?
I kada pije klasa cuva razum.
Vele- dasu Vam nekog napastovca dali,
Postali bi ste sadrzaj obdareni.
Na dan bi ste po sto stihova pisali,
Zamorno i dugo k'o Doronjin.
A ja mislim da se to oseti,
Na sebe bi ste jos pre digli ruke.
Bolje je od vodke umreti,
Nego od dosade puke!
Uzrok gubitka nece reci-ni noz,
Ni omca s' vratila.
Mozda vene ne bi trebalo seci,
Da je u "Angleteru" bilo mastila.
Podrzavaoci radosni: na bis!
Skoro cela ceta protiv svojih zila!
Zasto povecavati broj samoubistava?
Bolje povecaj proizvodnju mastila!
A sada u grlu- za uvek ni slovca.
Tesko je i glupo biti misterija.
Za naciju, jezikotvorca,
Umro je zvonki majstor, bekrija.
Sa proslih sahrana, cak i blatne,
Zadusnih stihova nose tralje.
Rime o humku k'o cuskije mlate-
Zar je to pesniku postovanje?
Ni spomenik vam nisu sveli-
Gde je on, granita il' bronze luk?
A k resetkama secanja vec su poneli
Svetackih uspomena budj.
Vase se ime maramicom slinavi,
I vase reci Sobinov balavi,
I bunca sto je breza usahla-
"Ni reci, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha".
Eh, treba pokazati pricu,
Tom Leonidu Leongrinicu!
Treba ustati kao skandalist:
Necu da se moj stih zvace i blati!
Zaglusiti ih uz tropost svist,
I u Boga i u mater ih poslati!
Nek se rasturi ta netalentovana pogan,
Sireci kaputna jedra mrka,
Neka u ludom bekstvu Kohan
Izbode ljude siljcima brka.
Gadovi se moraju prorediti.
Poslovi- da se stati ne sme!
Zivot treba iznova preurediti,
Pa tek onda pisati pesme!
Za pero to vreme- lako nije,
Ali recite, Vi, bogalji, sakati,
Gde je, kada i koji to genije
Birao put utaban i laki?
Rec je - vodja ljudske sile.
Napred! Da bi se vreme jezgrom
Otislo, i veze da bi slabe
Bile za prosloscu svislom.
Malo je veselja na nasoj planeti.
Neka nas buducnost sa radoscu veze.
U ovom zivotu nije tesko mreti.
Izgraditi zivot- daleko je teze.
----------- Dopuna: 08 Avg 2006 10:30 ---------
PA IPAK
Ulica se provalila ko noć sifilistika.
Reka- sladostrašće, rasplinuta u slini.
Odbacivši rublje do poslednjeg listića,
parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.
Izadjoh na trg,
kraj osvetljen gusto
pade mi na glavu ko ridja perika.
I plaše se ljudi- iz mojih se usta
koprcaju noge nesvarenog krika.
Ali osuditi me neće i neće dići graju
ko proroku pred noge staviće do cveta cvet.
Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.
Ko krčma plaši me vaš strašni sud!
Mene će jedinog kroz goruće zdanje
prostitutke poneti ko svetinju svud
i Bogu pokazati kao opravdanje.
I Bog će nad knjigom mojom da pusti suze!
To nisu reči, već grčevi- gomila zbita‚!
I nebom potrčaće , pod mišku ih uzev,
znacima svojim, zadihan, da ih čita.
EVO VAM
Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čoveku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja- jeftinih reči rasipnik i trošardzija.
Vama, muškarače, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi.
Vi, ženo, imate belila neka gusta,
žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.
Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,
ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozverinji, prepuna nemira,
nakostreši se stonoga vaška.
A ako ja danas ličim na Hune,
neću da majmunišem, je l vama to prija,
Ja ću- evo vam!- da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice
ja- jevtinih reči,
rasipnik i trošardzija.
O LJUBAVI
Četiri sata.
Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I žta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje- to je horda što ruši,
mallo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči
I ljubav od koje patim-
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak-
plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je-
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan-
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav-
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima-ne pomaže.
Da se odmori- i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Da sam te krunisao
zaboravićeš sutra,
i to da mi duša strada od ljubavnih briga,
a nemirnih dana karneval mutan
prosuće stranice mojih knjiga.
PISMO DRUGU KOSTOROVU IZ PARIZA
O SUSTINI LJUBAVI
Oprostite mi, druze Kostorove,
s urodjenim mirom vasim,
sto ove uzgredne pariske strofe
na liriku bezobzirno tracim.
Zamislite: ulazi zena u hol,
nakit i krzno- ti je sve.
Upitah je, i rekoh joj
- da li pravilno ili ne?-
Ja sam, drugarice, iz Rusije.
U mojoj me zemlji znaju svi.
Video sam device krasnije,
i lepse nego sto ste vi.
Poete su devojkama mile.
Ja sam pametan i grlat dovoljno,
reci su me uvek zavodile-
slusajte samo zadovoljno.
Ne shvatajte me kao gada,
il' vetropira s laznim osecanjem,
ja se jedva prevukujem sada,
ljubavlju zauvek ranjen.
Za mene ljubav nije sto i svadba:
raskines- i u redu.
Pre bih, verujte, na sva ta
sveta kubeta bacio uvredu.
Ako su bodrobnosti vazne,
neka se sala izbrise,
meni se, lepotice,
dvadeset ne slaze,
vec trideset.....i vise.
Ljubav, ko ugalj, nikad ne sazize,
niti njene plime kipeci nose-
ona se iza grudi planina dize,
nad dzunglama kovrdzave kose.
Voleti- znaci: u sumu pobeci,
i do noci tamne, bez predaha
sekirom drva seci,
ruseci snagu svog uzmaha.
Voleti- to je: carsafe zguzvane
u bdenju zameniti Kopernikom.
Njega,
a ne muza Marije Ivanovne,
smatram svojim suparnikom.
Ljubav za nas nije raj u domu;
ona neprestano sapuce o tom,
da se opet nasao u pogonu
hladnoga srca motor.
Vi ste s Moskvom raskinuli vezu.
Godine su ipak rastojanje.
Kako da vam objasnim tezu:
kakvo je pravo stanje?
Na zemlji, od ognja sve je sjajno...
A na nebu plavom zvezda se rastace.
I kad ne bih pesnik bio slucajno,
postao bih, mozda zvezdocatac.
S trga sumovi huje,
pokrecu neku dvokolicu,
ja lutam i stihove zapisujem
u svoju putnu beleznicu.
Ulicom auto leti,
kao da zemlju ne gazi.
Misle za mene prepametni:
covek- u ekstazi.
A spalir, vrevom i senkom,
ispunjen sasvim do konca.
Tu bi i medvedu nekom
izrasla mala krioca.
I eto, pred jednu kuhinju,
kad je prekipelo sve to,
iz seva do zvezda sinu,
rec zlatnom kometom.
Kustrav se rep u nebo zabi,
blesti i gori paperje belo,
dvoje zaljubljenih da bi
kroz sapat zvezde videlo.
Da bi krenuo, trgao, probudio..
one sto su im oci slabe,
da bi glave neprijatelja srubio,
iznenadnim bljeskom sablje.
Sebe, dok krv u srcu struji,
ko na sastanku, cekajuc dosta,
osluskujem: ljubav bruji-
ljudska i prosta.
Uragan, vatra, voda-
to urlikom se jate...
Ko ce da ih ukroti?
Mozete li?
Pokusajte....
|
|
|
|
|
|