Андрић о уметности

 Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом и приповетка Аска и вук. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболозован је уметнички нагон човеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања “ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота “ . Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.

Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Мотив моста је Андрића највише фасцинирао. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице “ .

 По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота “ .

 Уметнички поступак Иве Андрића

У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима Андрић се не одваја од најлепших традиција реалистичке књижевности школе. Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу животног круга у коме их писац налази.

Али оно по чему се Андрић нарочито истиче у нашој савременој књижевности, то су ванредне анализа психолошка сагледавања оних човекових стања која су у нас, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и нејасни импулс у човеку који је изван домашаја свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалнх нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у нашој савременој књижевности. судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја такозваног филозофског реализма.

Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Све се код њега изражава природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала “ .

Тако је Андрићево дело постало понос наше културе, а са високим међународним признањем, оличеним Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.

<<