Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868. — 2. februar 1924, Mostar), jedan od najvećih srpskih i bosanskohercegovačkih pesnika. Otac mu je umro dok je bio mali, tako da je veći deo mladosti proveo u porodici strica. Imao je dva brata i jednu sestru. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani i potom se vratio u Mostar.
Iz Trsta se - piše Ćorović - vratio u Mostar 1883. i tu zatekao „neobično
mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv
Austrije“. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini
i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina
kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.
Najveća dela stvarao je na kraju 19. i
početkom 20. veka. Uzori su mu bili
srpski pisci Vojislav Ilić
i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je
najviše poštovao Hajnriha Hajnea. Njegove
pesme pune su emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za
nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.
1887. postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“,
„Otadžbine.“ On je 1888. bio osnvač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“
- koje uzima za program ne samo negovanje pesme nego i razvijanje nacionalne
svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora
„Prosvete“.1896., kad je pokrenuta „Zora“, bio je jedan od
njenih prvih urednika.
1902. otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri
nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne
može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri
predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da
ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata,
od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa
Svetozarom Ćorovićem i
Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i
stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. god., na
početku Balkanskog rata“
U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao
talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po
svrešenom ratu izabran je u Mostaru za člana
Srpskog odbora.
Za njegova života kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj
poeziji.
Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“.
Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošloću, kao protest protiv mučne sasdašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost.
Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava
rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je
ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem -
kao, na primer, u pesmi „O, klasije moje“ iz 1910. godine:
Svu muku tvoju, napor crna roba
poješće silni pri gozbi i piru,
a tebi samo, ko psu u sindžiru,
baciće mrve... O, sram i grdoba!''
Drugi iskaz protesta je optuživanje „obešćašćenog i kukavnog doba“. To
optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti
koja je takođe određena junačkom prošlošću. To je ono isto raspoloženje u kojem
je Đura Jakšić zaželeo nož da njime
„prožeže majku paklenih sinova, što crviće rađa, orloviće davi“ i u kojem je
uzvikivao „Il'padaj, majko sveta i ljudi, il' rađaj ljude i rađaj vek“. To je
ono isto raspoloženje u kojem je Domanović
pisao svoje uništavajuće satire.
U takvom raspoloženju Šantić je bio, na primer, 1908. godine, kada je napisao
pesmu koja počinje stihom „Obešćašćeno i kukavno doba“.
Tokom života je objavio ogroman broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908).
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914.
Poznati pesnik umro je u Mostaru 2. februara 1924. od tuberkoloze.
|
|
|
|
|
|