Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u
selu Hašanima pod planinom Grmečom. U isto vreme, njegov otac, kao vojnik
austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo,
srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv austrougarskih zavojevača.
Tako su se dva brata, nalazeći se u dve zaraćene vojske, borili ustvari jedan
protiv drugoga. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac.
Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi
pored majke, dede Radeta i strica Nidže.
Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem
razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog
pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“.
Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne
kornjače“. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom
časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjaluci i
Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao
student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne
kritike; 1939. godine je dobio nagradu „Milan Rakić“. Uoči Drugog svetskog rata
nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa
grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada.
Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka
puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele
narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s
nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe poznatim književnikom, Skenderom
Kulenovićem.
Posle rata neko vreme je bio urednik dečijih listova u Beogradu, a potom počeo
profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih dečijih
pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.
Okončao je život samoubistvom, skočivši s mosta u reku Savu
1984. godine u Beogradu, sa Brankovog mosta.
Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski,
češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH.
Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u
Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.
Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu
(obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.
Spomenik Branku Ćopiću ispred Banjalučkog muzeja.Njegova prozna dela prožeta su
lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i
mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo
upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom
koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom
podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni
seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima
pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim
pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i
samopregor svojih junaka.
Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je
oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i
„Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha
partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni
istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je
detaljno opisana cela hajka na pisca.
Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog
talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i
„Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj
bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim
uslovima života u Vojvodini.
Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u
prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju
da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je
od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz
otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.
Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i
humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se
nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih
likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je
vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje
domovine“.
Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti
i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom
humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su
i dva romana.
Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.
Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca
Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.
Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.
Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.
Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.
BRANKO ĆOPIĆ O SEBI
- Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan... Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da slikam svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.
- Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled ćutljiv, a nije. Na izgled mrk i mračan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Začudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obračuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u krađi, ili zatekne - tako - muž ženu ili žena muža u neverstv, znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevačka, pakosna ponekad, humoristična najčešće. To mu dođe kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo već ima povod - zašto da se liši uživanja?
- Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kočića, Krleže i Andrića.
- Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a vođen divnom ljudskom čežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za čoveka koji se bori i strada...
- Buntovni Kočić: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specifičnog krajiškog bunta i njegovu gorštačku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reči: Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš
- Krleža: pred njim sam stajao opčinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama...
- I posebno dragi Andrić: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i rečito ćutanje i dobru reč kazanu za čoveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha... ćutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam čudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i budućnost, život i smrt. Posle njega neću više nikog da pominjem...
- Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem... jedino - kad zinem!
- Gospodine Ćopiću», rekao mi je
podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima
Svete Gore, vi radite jedan čestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u
njihovoj većnoj samoći. Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda,
znam da nisam uludo pisao...
Dela:
Zbirke pripovedaka:
Pod Grmečom (1938),
Borci i bjegunci (1939),
Planinci (1940),
Rosa na bajonetima (1946),
Sveti magarac (1946),
Surova škola (1948),
Ljudi s repom (1949),
Odabrane ratne pripovetke (1950),
Izabrane humorističke priče (1952),
Ljubav i smrt (1953),
Dragi likovi (1953),
Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),
Gorki med (1959),
Bašta sljezove boje (1970);
Romani:
Prolom (1952),
Gluvi barut (1957),
Ne tuguj bronzana stražo (1958)
Osma ofanziva (1964),
Delije na Bihaću (1975);
Zbirke pesama:
Ognjeno rađanje domovine (1944),
Pjesme (1945),
Ratnikovo proljeće (1947);
Komedije:
Doživljaji Vuka Bubala
Odumiranje međeda
Dela za decu:
U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke
Priče partizanke (1944), pripovetke
Pjesme pionirke (1945), pesme
Bojna lira pionira (1945), pesme
Družina junaka (1945), pripovetke
Bajka o sestri Koviljki (1946), proza
Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke
Vratolomne priče (1947), pripovetke
Armija odbrana tvoja (1947), pesme
Sunčana republika (1948), pesme
Rudar i mjesec (1948), pesme
Ježeva kućica (1949), pesma
Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke
Pijetao i mačka (1952), pripovetke
Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke
Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme
Orlovi rano lete (1957), roman
Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke
Večernje priče, (1958), priče u stihu
Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama
Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke
Magareće godine (1960), roman
Slavno vojevanje (1961), roman
Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman
Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme
Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke
Lijan vodi karavane (1975), pripovetke.
Sabrana dela:
objavljena u 12 knjiga 1964.
objavljena u 14 knjiga 1978.
|
|
|
|
|
|