Putopisi
Od trenutka kada je krenuo na studije u Zagreb, a potom Bec i Krakov, Andric je cesto putovao. Radeci kao diplomatski službenik u jugoslovenskim poslanstvima u nekim evropskim gradovima, pisac je dobro upoznao ljude i predele zemalja u kojima je boravio. Prvi putopisAndric je objavio 1914. godine pod nazivom „Pismo iz Krakova“ u Hrvatskom pokretu, za vreme studija na Jagelonskom univerzitetu. Živeci i uceci u Gracu, Andric je 1923. godine utiske o životu i zemlji u vidu „zabeleški s puta“ pretocio u tekst „Kroz Austriju“.
Život u mnogim prestonicama meduratne Evrope, inspirisao je Andrica da zapiše svoje utiske. On se, medutim, nije oslanjao samo na sopstvena cula i opažanja, vec se za svako putovanje pažljivo pripremao i u beležnice upisivao podatke iz knjiga o istoriji, kulturi i tradiciji zemlje. U putopisima Andric pre svega iznosi ono što jednu zemlju i njen nacin života cini specificnim.Boravak u Italiji, Španiji i Portugaliji bio je plodonosan za pisca. Raznolikost predela, opojni i teški južni mirisi, bujni sokovi, blještavo plavetnilo neba i žarkost sunca, otvorenost i raskoš duha, bogata kultura i duga tradicija Južne Evrope, ocarali su pisca. Pored prica koje su nastale u vreme njegovog boravka na jugu („Dan u Rimu“, „Noc u Alhambri“, „Bajron u Sintri“) i eseja o Goji i mostovima, Andric je ostavio nekoliko zanimljivih putopisa o lepoti Juga: „Portugal, zelena zemlja“ (1931), „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj" (1934).
Ljubav prema Jugu nije, naprotiv, iskljucivala pišcevo interesovanje za Sever. Dok je putovao po Skandinaviji, u zrelijim godinama, kada strasti i emocije polako ustupaju pred intelektom, Andrica su inspirisali cistota ledenog Severa, kristalna prozirnost vazduha, ponocno sunce i carobni sjaj polarne svetlosti. Svedenost pejsaža iza kojeg kljuca život i uzdržan i prividno hladan severni covek i njegova prikrivena strast, bili su piscu tema nekolikih putopisnih zapisa:„Sever“ , „Zemlja na Severu" (1965).
Neki Andricevi putopisi nastali su neposrednim povodom: „Na Nevskom prospektu“ (1946) i „Utisci iz Staljingrada“ (1947) napisani su kao rezultat picevog službenog boravka u Sovjetskom Savezu. Drugi, pak, kao „Na vest da je Brusa pogorela“, nije zapravo pravi putopis, nego naknadno prisecanje na grad koji je pisac upoznao ranije i kojim je bila inspirisana Prokleta avlija. Vojnovicevo delo Maškarate ispod kuplja Andricu je poslužilo samo kao povod da u tekstu „San o gradu“ napiše odu Dubrovniku. Nekoliko tekstova o Sarajevu („Jedan pogled na Sarajevo“, „Na jevrejskom groblju u Sarajevu“ i „Raja u Sarajevu“), zatim onaj o hercegovackom kršu („Na kamenu, u Pocitelju“), jadranskoj lepotici Boki Kotorskoj („Trenutak u Toploj“), ili opisi Ohrida („Kraj svetlog Ohridskog jezera“) i slovenackih predela („Dolinom Radike, i dalje“ i „O letovanju u Sloveniji“) predstavljaju, zapravo, rezultat pišceve ljubavi, razumevanja i poznavanja njegove tada velike i raznoilike zemlje.
 |
 |
 |
 |
 |
 |