Lirika

            Andric je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesecina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika koji je izdalo Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu, objavljeno je šest Andricevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noci“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noc crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi – Ex Ponto- Andric je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku Nemiri štampao je u Beogradu 1920. godine. Njegove lirske pesme koje za života nisu sabrane u knjigu, objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom Šta sanjam i šta mi se dogada

Stvarajuci pocetkom veka, Andric se svojom poezijom približava nekolikim pesnickim školama, ali ce najuocljiviji i najjasniji biti uticaji ekspresionisticke poetike, pre svega na izražajnom planu: razara se pravilna struktura vezanog stiha i strofe. Andric, medutim, ne razbija sasvim logicku strukturu jezika, vec od pesme traži da progovori smislom. Slobodan stih bez rime, odbacivanje stroge arhitektonike sonetske forme, pokazali su se kao najpogodniji za spontano i intuitivno pulsiranje misli. U poeziju se unose jasna i neposredna znacenja, a pesma se ne pise da zbunjuje, vec da kazuje, da slika.

Karakteristican mladalacki nemir sa tragovima melanholicne jadikovke svojstven je Andricevim ranim stihovima. Kontemplativna raspoloženja, gorcina i sumorni tonovi bice jedna od konstanti Andriceve lirike. Pesnik je sam, nejak i zbunjen nepredvidivim i teškim životom, razneženo nadnesen nad sobom. U Andricevoj poeziji pisanoj pre prvog svetskog rata, kao ni u poeziji vecine pripadnika njegove generacije, nema nagoveštaja istorijske bure koja ce izmeniti lice sveta. Mladobosanski pobunjenik, borac za nacionalno oslobodenje i ujedinjenje, u svojoj poeziji samo je tragicna jedinka bacena da trpi „besmisleni teror prilika i stvari“.

UEx Pontu, ranom Andricevom delu (1918), nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulovic), stilizovano je licno iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda znacenje filozofsko-poetske istine, a da pri tom, zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatocenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treci 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obracunava sa sobom, pokušava da u tamnickim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamnicenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mucan svet, gde je žrtva „na suhom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i groznicavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragicnim okvirima

                                                                                                          Nazad