Gospođe,

Gospodo,

     Reč humanost kod nas je postala nekako svakidanja; često zlo upotrebljena, još češće zloupotrebljena; primenjena na svaku pojavu, prostrta i na one pojave koje su često vrlo daleko od pravog pojma humanosti.

     Čitao sam tako, pre nekoliko godina, jedan poziv na zabavu. Neko palanačko pevačko društvo priređuje zabavu u korist nabavke klavira za isto društvo, pa moli da posetioci dobrovoljnim prilozima što obilnije pomognu ovu humanu cilj.

     Sreo me je pre neki dan jedan prijatelj čiji sin ima da polaže naknadno ispite, pa me moli da progovorim profesorima, mojim prijateljima, da mu propuste sina na ispitu iz humanih obzira.

 Jedan bivši činovnik zaustavi me jednom, kad sam prolazio kraj kafane, i zamoli da budem toliko human te da platim njegovih sedam popijenih rakija, jer će ga inače izbaciti iz kafane.

     Dolazi mi jednoga dana jedna gospođa. Veli mi:

 ’’Vi, gospodine Nušiću, dobro stojite s popovima?’’

 ’’Pa’’, velim joj ja, ’’kako se uzme. A šta biste vi hteli?''

 ''Htela bih'', veli , ''da mi pomognete u jednoj humanoj stvari!''

 ''Humanoj? A koja je to?''

 ''Pa da mi pomognete da se ubrza moja brakorazvodna parnica!''

''Tako. A vi nalazite da bi to bilo humano?''

''Pa da, zaboga!''

 ''Verovatno vas vaš muž zlostavlja pa vas treba spasiti?''

 ''Ne to, al' onaj drugi čeka!''

''Koji drugi?''

 ''Onaj što treba da me uzme za ženu čim se rastavim sa mužem. On je, siroma',  nestrpljiv!''...

     I tako, morao sam da primim na sebe tu humanu dužnost, da ne bi onaj drugi   duže čekao.

(odlomak)

Naslovna strana