Књижевни рад
Андрић је у књижевност ушао песмама у
прози У сумрак и Блага и добра месечина објављеним у Босанској вили 1911.
године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада
лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози (Лањска пјесма, Строфе у
ноћи, Тама, Потонуло, Јадни немир и Ноћ црвених звијезда). Прву књигу
стихова у прози - Ex Ponto - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а
збирку Немири штампао је у Београду 1920. године. Све Андрићеве лирске песме
које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976.
године у Београду, под називом Шта сањам и шта ми се догађа.
Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој
фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ
о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је деломично
било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример).
Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски
критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски
књижевни историчар Томислав Ладан, Андрићев земљак из средње Босне, сматра да се
ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву
незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.
Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим
окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на
српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор
користи српски екавски, а ликови - често фратри - говоре неким од јекавских или
икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао
себе, па је та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином
Андрићевих најцењенијих прича.
Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него
је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју
визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом,
конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском
плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци,
Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним
именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни
чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне
векове, као и 20.
Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка
хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим
остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице,
реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, радња
осталих дела углавном је смештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој
прошлости и садашњости.
Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на
засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да
креира упечатљив свет Оријента у Европи; по другима, Андрић је аутентични
аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док
му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у
свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника
(први је писан током Другог светског рата у Београду).
Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером,
упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина
је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и
детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих
дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те
вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута
(постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.
После Андрићеве смрти, прво стидљиво, а онда и отворено (посебно у доба после
распада Југославије), почела су се појављивати и критичка оспоравања пишчевог
опуса - што није било могуће током Андрићевог живота, када је уживао статус
недодирљивог државног писца. Ти се приговори могу свести на две замерке:
национално-политичке и естетско-књижевне. По првој, гледано из хрватске визуре,
Андрић је оцењен као национални ренегат и протагониста великосрпске идеологије у
унитаристичком југославенском руху, тј. као нека врста националног отпадника.
Иако је уврштаван у разне антологије хрватске књижевности, тренутни статус у
Хрватској није му баш завидан. Сличне оцене долазе и од бошњачке стране (Мухсин
Ризвић и други), уз додатак да Андрић у својим делима приказује Бошњаке
муслимане као Турке - полуазијатске насилнике, подсвесно мучене комплексом издаје
због преласка на исламску веру. То је мишљење поткрепљивано не само одломцима из
пишчевих дела, него и његовим есејистичким и публицистичким радовима у којима
слави Његоша и истрагу потурица.
Други је приговор озбиљнији и дугорочно важнији и циља на прецењеност Андрића
као писца, те на његову застарелост и плошност његових карактера. Из визуре
хрватске књижевности, Андрић се не може поредити с модернистичким приповедачима
(од Полића Камова преко Крлеже и Маринковића до Слободана Новака), па чак ни са
стилски блиским, политички контроверзним Павелићевим доглавником Милом Будаком,
с којим као писац традиционалистички обликованих регионалних епопеја и биолошки
детерминисаних снажних еротских страсти има доста сличности (колико год се
идолошки разликовали).
У српској књижевности Андрић је (гледано из идеолошке визуре) стално и нападно
апострофиран као Србин-католик, али је, с друге стране, српска критика
неодлучна колико добро се Андрићев тематски проседе уклапа у матицу српске
књижевности (често се Милош Црњански истиче као најзначајнији српски писац 20.
века, а постмодернистички трендови, од Киша до Павића такође нису ишли на руку
Андрићевој репутацији). И, напослетку, бошњачка критика сматра да је Андрић
писац слабијег замаха и досега од Меше Селимовића и још неких савремених писаца
експерименталног израза.
Може се рећи да Иво Андрић остаје спорни класик око којега се ломе политичка
копља. Овај аутор све више постаје предмет политичких спорова а све мање служи
као извор инспирације модерним писцима. После распада Југославије, Андрић се у
Србији води искључиво као српски књижевник[4] [5] [6]. Најзначајнији део свог
стваралачког живота, Андрић је био српски писац. Био је члан Српске академије
наука и уметности.
За разлику од тога у Хрватској га сматрају српским и хрватским књижевником.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |