Травничка хроника
Увод:
«Травничка хроника» представља богату ризницу испреплитаних мисли, идеја и историјских чињеница; достојан одраз свакодневног живота тадашње Босне. У својој нарацији, писац се служио широком палетом ликова и догађаја, на којој је јасно и прецизно приказана и дефинисана судбина сваког од њих, са свим сличностима и разликама, кроз које и ми сами, читајући роман, постајемо дио сурове, али истовремено необичне и интригантне Травничке стварности, као што то на самом почетку наглашава и сам писац и тиме нас уводи у дјело: «... Нико никада у Травнику није ни помислио да је то варош створена за обичан живот и свагдашње догађаје...»
О Травнику:
Андрић истиче посебност и важност Травника, јединствен и несхватљив менталитет становништва, који је максимално прилагођен трагању најбољег начина за опстанак, тј. како преживјети и живјети што боље, у том сивом, и магловитом животу, у својој сопственој ограничености, у којој се свако видио на врху, а њихови видици нису досезали преко брда око града.
«...То основно осјећање да су они однекуд другачији него остали свијет, створени и позвани за нешто боље и више улазило је у свако људско биће....и није их никада напуштало ни у сну ни у беди ни на самрти...»
Управо то осјећање, њихов став, одлучност и непоколебљивост, гард према странцима, и суздржаност, били су извор снаге за непрекидну борбу, управо ону коју сви ми водимо сами са собом, за борбу против бесмислица у циљу проналаска смисла ствари које нам се дешавају и оних које ће тек да се десе, а њихов замишљени сценарио већ је спреман у нашим главама. Никад их нису напуштали стрпљење и нада, чак ни у најтежим тренуцима, јер су били вођени идејом уздигнутости над обичним свјетом, а из ње је произилазио понос који једном изграђен у срцу човјека, не напушта га до задњег трена, а Травничани су се рађали са њим и преносили на своја покољења...
«....Тако све личи на напола расклопљену књигу на чијим су страницама, с једне и с друге стране, као насликани, баште, куће, њиве, гробља и џамије...»
Наизглед једноставан и обичан град, Травник представља изричиту супротност. Пут поред Лашве представља пролазност живота и смјену генерација, и симбол је свих онох који су ту дошли, остали или отишли, или само прошли, углавном оних који су изршили утицај и притисак са стране, по наредбама тамо неког иза брда, тамо гдје не досеже поглед становништва, већ одакле се само чује глас, глас наређења, док је ријека симбол издржљивости и вјечности њених свакодневних и вјековних посматрача. Андрић је упоредио варош са књигом, што ѕначи да је много правих вриједности скривено иза површинског слоја и тиме успјева да заинтересује читаоца за своје дјело, јер књига о књизи открива доста тога што смо превидјели о оној првој.
«...Никад нико израчунао није колико је сунчаних сати природа ускратила овоме граду.....То не поричу ни Травничани, али зато тврде да сунце, док сија, не сија тако као над њиховим градом...»
Ускраћено им је много у односу на остале, што и сами признају, и чега се не стиде, јер су свјесни да оно што имају они, други немају, свјесни су своје величине и јачне, тј. свога дара, и знају да га постују и усавршавају, а што је најважније задовољни су и посвећени њему, што им омогућава напредак у сопственом смјеру, који не губе трагајући ѕа оним што немају, јер схавтају да је та потрага бесмислена и узалудна, јер о неким ставрима не одлучујемо ми сами, већ неко изнад нас и прије нас.
«....Њихова гордост нема ничег заједничког са наивном надменоћу обогаћених сељака и ситних касабалија који се, задовољни сами собом, видно прсе и гласно хвале. Њихова гордост је, напротив, сва унутарња; више једно тешко наслеђе и мучна обавеза према себи, својој породици и вароши, управо према високој, гордој и недостижној представи коју они имају о самима себи и о својој вароши...»
Свако богатство које посједујемо, било оно морално или материјално, као што представља задовољство и буди нам вољу, исто тако представља и оптерећење у смислу веће одговорности према себи, према другима, и према начину одржавања свога блага. Тако је и Травничанима понекад било тешко носити се са свим проблемима и недаћама са којима се сусреће један везирски град, и на тренутак би пожељели да га мјењају са неком «неслвном касабом», али само на трен, јер су они чинили Травник, а Травник њих.
«...Чудно, како овдје нико нема милости ни оног природног сажаљења. У овим земљама треба бити просијак, погорелац или богаљ на улици, па да се изазове сажаљење. Иначе, међу једнаким или сличнима нигдје га нема. Сто година да човјек живи овдје никад се не би могао навикнути на ову сувоћу срца у говору, ову врсту моралне голотиње и грубе непосредности, никад не би могао очврснути толико да га она не повреди и не заболи.... »
Након образложења претходних цитата, јасно нам што се појављују завист и љубоморана у психологији тадашњег човјека, у њеном друштву у којем је владао страх, сиротиња и хладноћа свако се борио за себе без осврта на другога, и они који су успјели да се изборе нису смјели да се осврћу на проблеме себи сличних, јер би тиме могли угрозити себе.
О природи:
Улога природе у овом дјелу је да истакне и нагласи важне догађаје и чињенице, као што симбол дужине трајања и интензитета сунчеве свјетлости говори о животу Травничана, тако и остале природне појаве, утичу на ток радње и ликове.
«...Давила није напуштало неодређено али стално осјећање да се све сређује и окреће набоље или бар изгледа лакше и сношљивије...
Над Травником је сјело неко бледо јесење небо, под којим су улице са испараном калдрмом изгледале свијетле и чисте. Грмље и шумарци су мјењали боју и постајали тањи и прозирнији. Лашва се указивала на сунцу брза а бистра, и танка, и стегнута у правилном кориту, зујала као жица. Путеви су били суви и тврди, са траговима згњеченог воћа које испада из товара и са остацима сена по грмљу и плотовима са страна.
У ствари то је био само предах....»
У овом опису јесени, приказана је идилична слика природног шаренила, испреплитана игра боја, звукова и хармоније, која дјелује опуштајуће на читаоца и указује му на душевно стање главног јунака, који је задовољан, миран и спокојан, и пуним плућима удише чисти, јесењи зрак, јашући травничким брдима.
«...Мећава је прошла као груба шала. Само на обронцима су се белеле танке крпе снега. Земља је била мека као пролећна , видик испран и дубок, планине модре, а на небу, чистом и бледоплавом, протезале су се,у дну , две три ватрене пруге свијетлих облака иза којих се крило сунце обасјавало цео крај посебном необичном свјетлошћу...
Наведени пејзаж може да се искористи у тумаченју лика младог Дефосеа. Када је младић стигао у Босну, наишао је на прилично резервисан Давилов став према тој земљи и њеним становницима. Није пошао стопама свг надређеног, већ је попут сунца које топи снег послије мећаве, и обасјава путеве и изоштрава видике, тако је и младићева самоувјереност и радозналост отопила сњежни покривач, који је непрестано хладио Давила, чинећи младог чиновника посебним и необичним у свом окружењу.
Наредни цитати говоре о суровости климе, њеној моћи и утицају на живи свијет:
«Нити је више јесен нити почиње зима; то време – невреме – које није ни јесен ни зима , а горе је и од једног и од другог, то чудовиште од годишњег доба које траје данима, недељама, данима који су дуги као недеље , недељама које изгелдају дуже од мјесеци. Киша и блато и снег који се још у ваздуху претвара у кишу, а чим падне на земљу у блато. Неко бледо и немоћно сунце обоји у зору исток слабим руменилом, иза облака, да се тек пред крај сивог дана јави на западу, као мало жућкасте свјетлости, прије него сиви дан пређе у црну ноћ. А дану једнако као и ноћу, бије влага са земље, као и са неба, сипи, мили, обухвата варош и продире у предмете; невидљива и свемоћна, она мјења боју и облик предмета, ћуд животиња, дражење, мисли, расположење људи...»
«... Богат свијет не излази из куће... Нико се не боји да ће што год пропустити, да ће га ма ко претећи или изненадити, јер сви живе под истим погодбама, истим ритмом и начином живота. А све што им треба имају под кључем, у подруму, на тавану, у хамбару или кирељу, јер они познају своју зиму и не дочекују је не спремни.
Са сиротињом је обрнуто; њу овакви дани тјерају из куће, јер она не спрема зимнице, па и онај који летос није ни на кога главе окретао сада мора да изађе и да заради, узајми или испроси, да «створи» и донесе кући...»
Познавајући временске прилике, мјештани су стекли вишегодишње искуство, и спремно, односно не спремно, тј. на основу својих материјалиних могућности дочекују зиму, не жалећи се и прихватајући је онаквом каква јесте, сурова, влажна и хладана.
«...У Конак у којем је иначе шумно и безбрижно као у коњичкој касарни, ушла влага са чамотињом као болест...
Пасји завичај... Ово је да медведи проплачу.... Сад видим да су нас послали да овдје изгинемо....» - жале се Турци...
Са друге стране, ту су и странци за које она представлја ново искуство, тако да су неспремни, незадовољни и поражени хладноћом....
Став Сулејман-паше као директан контраст ставу Турака:
«...Нема ту несреће, пашо, хвала Богу, него почела зима лепо и како треба; кад год је мокра на почетку, а сува на крају, зна се да ће бити добра година. А видјећеш кад западне снег и стегне цича, а обасја сунце, па шкрипи под ногама и светлаци искачу пред очи. Милина и лепота, како је Бог оставио и како треба да буде...»
Да су природне појаве попраћене и догађајима доказујемо и сл. цитатом:
«....Суви и сунчани дани, кад се и поред студени може јахати, дошли су са неминовношћу природних појава. Са истом неминовношћу према оном Божићном договору, искрзли су на смрзлом путу који води преко Купила јахачи иѕ оба конзулата....»
Зима је представљала миран, а љето узбуркан период и на политичком плану:
«...Лети почињу сви ратови и све побуне. И уопште летњи дани су дужи и људи имју више времена, дакле и више могућности да чине све оне глупости и рђаве радње које су њихова стална и унутарња потерба...»
Ова страшна зима најављује долазак Али-паше, најстрашнијег везира до тад:
«...Људи су почели да причају да је слична зима била пре двадесет и једну годину, али је као што увијек бива ова иѕгледала љућа и тежа. Већ у новембру почела је зима да сапиње живот и да мјења лице земље и обличје људи. А затим је легла на ову долину, уједначила и усталила се као самртна пустош, без наде на промену. Зима је испразнила амбаре и затворила путеве. Птице су падале мртве иѕ ваздуха, као аветињске воћке са невидљивих грана.... »
Закључак:
Андрић је доказао да је врсни зналац људске психологије, њених потреба и патњи; показао да је велики историчар и мислилц, мајстор описа и композиције, јединствен и непоновљив; писац на којег цијела бивша Југославија треба и мора да буде поносна, јер нам је у наслеђе оставио непроцјењиво благо у сврху нашег образовања, развијања критичког мишљења и напредовања. Једино што нам преостаје јесте разумјети га!
|
|
|
|
|
|
|