Иво Андрић је био књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на историји једног народа. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и уметности.
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der tόrkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
У гимназијским данима Андрић је био ватрени
поборник интегралног југословенства,
припадао је напредном националистичком
покрету Млада Босна
и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских
народа од аустроугарске власти.
Своју прву песму У сумрак објавио је 1911.
године у Босанској вили. Наредне године започео је студије на Мудрословном
(филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио
у Бечу, а потом у Кракову где га затиче Први светски рат.
По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по
доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи у
шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник,
остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице,
понижен до скота, Андрић интензивно пише песме у прози.
По изласку са робије, ондашње власти одређују Андрићу кућни притвор у Овчареву и
Зеници у којем остаје све до лета 1917. године.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. постављен је за
чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима
у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози
Немири, приповетке Ћоркан и Швабица, Мустафа Маџар, Љубав у касаби итд.
У јуну 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у
Босни под утицајем турске владавине. Током 1927. године радио је у конзулатима
у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године
објављена је његова приповетка Мост на Жепи. Од 1930. до 1933. године био је
секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У
то време објавио је први део триптиха Јелена, жена које нема.
У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији
опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину
(1939.). По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду
подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског
рата живи повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу, за кога је рекао
да је најружније место на свету) не дозвољавајући било какво штампање и
објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније
доживети светску славу. Године
1954. постао је члан Комунистичке партије
Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао
Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у
Матици српској роман Проклета авлија.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |