У историјском слоју романа „Травничка хроника“
приказане су двије побуне Турака у чаршији. Буна је приказане као стихија,
потекла из плитког и неважног повода да би потом текла као права стихија, у
почетку у масовном покрету, а онда досеже кулминацију и најзад се смирује уз
појединачне ексцесе. Писац тачно погађа психологију масе која се покренула, али
је треба усмјерити и водити према ономе шта она може да прихвати и за чим може
да се поводи. Увијек је у томе потребан прави тренутак за акцију и покрет и ако
се тај тренутак не искористи, не чини се ништа, као што је то приказано у првој
буни кад кроз гомилу прође Давна псујући и вичући, а нико се не нађе да му се
супростави и поведе свјетину против њега самим тим и против француског конзулата.
Од посебног је значаја мутна и ирационална провала гњева и у маси и у
појединцима, и роман тиме добива замах што су у њему развијене масовне сцене.
Шта је то што се скривало испод површине и у маси и у појединцима и што је у
једном тренутку провалило у повицима и у захтјевима казне за оне против којих се
буна подигла?! Истински мотив је заправо скривен, невидљив, он је дубоко у
позадини и остао је нејасан, као што је и циљ нејасан и неодређен. Али да је
буна нека врста катарзе послије које се све враћа у нормалан живот, то је у
књизи сасвим очигледно, па се и том особином побуна може доводити у везу са
драмом. Из тако безначајног појединца проваљује снажан гњев.То се најбоље види
из следећег примјера:
„ Један мален и жут човек, иначе скроман и бојажљив абаџија из доње чаршије, од
кога никад нико ни у његовој рођеној кући није чуо гласну реч, слушајући пажљиво
тога бркатог беседника, одједном зажмири, подиже главу увис и рикне неочекиваном
снагом, дивље и промукло, као да се свети за своје дуго ћутање:
У Врандук папаз-кадију!“
Човјек је цио живот био миран, тих и тако рећи без гласа, а одједном, у часу
узбуне викне преко своје снаге уз чуђење и невјеровање свих који су га знали.
Тај његов узвик провалио је из мрачне дубине бића, у којима ирационално има
важно мјесто и баш из тога ирационалнога могу да потекну многе необјашњиве
активности.
У другој буни чаршије умјетнички је снажно приказано дављење двојице Срба под
оптужницом да су сарадници устанка у Србији. Гомила радозналога свијета хоће да
се забавља призорима мучења, и у почетку они најближи стварно се забављају, а
касније када је наступило дављење, забављање је престало и почело је узмицање.
Ни један ни други податак није рационалан, оба су искључиво нагонска, и
приповједач казује баш тако да осјетимо нагонски извор тих података.
„ На прве покрете мученог човека свет је одушевљено и радосно одговарао и својим
узвицима, смехом и покретима пратио његове покрете. Али кад трзање дављеника
постаде самртничко и његови покрети невероватно страшни и фантастични, они који
су били најближи стадоше да се окрећу и да измичу. Несумњиво, они су желели да
виде нешто необично, ни сами нису знали шта, и да тако нађу олакшање за себе и
за своје неодређено али дубоко и опште осећање незадовољства. (...) Али ово што
се одједном створило пред њима било је бол и мучење за њих саме. Зато је свет,
изненађен и уплашен, стао одједном да одвраћа главу и да се склања.“
Ово узмицање пред страшним призором, које смо видјели, није друго него одбрана
од нечега што уноси страх у онога који посматра. Одбрана је ирационална, али је
она потребна да се тијело сачува од ужаса који по неким неразумљивим законима
прелази на њега и угрожава га. Сваки од ових посматрача из првог плана живи
искључиво као тијело и цијели тај широки и сликовити призор представљен је као
мука и патња тијела. Свако тијело у том простору је било угрожено, како оно на
конопцу тако и оно слободно. Зато је та сцена упечатљив израз нагонског живота
тијела од пропасти. Поред дављења двојице Срба и слике која је у вези са тим у
току друге побуне у чаршији, треба да се истакне сукоб са Турцима и старог
љекара Колоње. У том сукобу он је дошао у опасност и гледамо га како се нагонски
брани од очигледне пропасти. Тај тренутак превазилази сваку рационалну контролу,
Колоња се брани свим средствима. Он је нешто узвикнуо, нешто неразумљиво, али
тај узвик није друго него грч тијела које се брани. Пошто су Турци разумјели да
се прогласио Турчином, наста преокрет:
„Тада се умешаше они чаршијски људи и отеше лекара од голача. Њих двојица били
су сада сведоци да је старац јасно и гласно по три пута изјавио да прихвата
чисту веру као своју и да је као такав постао неприкосновен. Сад су га водили
кући, пажљиво и свечано као младу. А било је и потребно, јер је старац био изван
себе и дрхтао целим телом, муцајући речи без везе и смисла“
Да би се спасило тијело, пориче се духовни свијет, и у страху и борби за тијело
дух и његова богаства постају мање важна. Колоња у том тренутку није мога бити
ништа друго неко грч тијела које се брани од пропасти и уништења. Он је ипак
умро на неразумљив начин. Дошао је тренутак кад је тијело пропало, ало пропало
је и све друго, па се око мртвог тијела водила битка у чаршији око тога која ће
га конфесија сахранити. Значи док је био жив, могао је себи да помогне, тијело
је побјеђивало, али једанпут је оно ипак морало бити изгубљено.
Прва и друга побуна чаршије, о којој је било говора, приказана је првенствено у
два вида, и то: из ирационалне и нагонске енергије и из постојања и одбране
тијела. Али ова побуна има и друштвено-историјски аспект: у првом реду то је
отпор против реформе Селима III, затим незадовољство због присуства страних
конзула у Травнику и мржња на српске устанике и на сав хришћански свијет.
|
|
|
|
|
|
|