PJESME
De profundis
Ti utehu cekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako medu snom i javom,
Gledajuci kako nepomicno bdije
Taj Andeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i cekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta cemerna caša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da ce nas vecno strasna prošlost naša
U nemirne noci da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi ce dani doci i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ceš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajuci ruke i vapijuc: Sunca
I tako ti dani bez srece i mete,
Odnosec svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani ce kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znaci život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je pocetak? Gde li cudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražec u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukcije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ceš samo steci. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreci.
I snivaj samo Bice manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama ce doci
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjece nekad nad našijem humom;
Il ce da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmed lednih gora,
Ne pitajuci da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko cuo nije
Jablanovi
Zašto nocas tako šume jablanovi,
Tako strašno, cudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noci pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhcu u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noci, ja stojim
Ko potonji covek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se nocas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
Pesma ženi
Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja rec u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreci više nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seca.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog prividenja ti si cela tkana,
tvoj plašt suncani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja ocarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rodena u mojoj tišini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
Krila
Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omadijan soko,
I umreti, sjajan, u suncanom krugu.
Cuti samo zamah svoj u prostorima-
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj medu svima,
Išceznuvši tako u nebu i sjaju.
Da mi žed osete kobnu i sve višu
Oci što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve nocne sablasti što sišu.
Da ne pamtim nisko rodenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore vecne podnevi bez sene.
I strasna raskršca sunaca, i puti
Kud oluj svetlost neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i cuti
Bog koji ubija oci kad ga vide.
Da samo s visina za ponore znadnem
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim vecito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.
Oci
Beskonacne tvoje oci, mlada ženo,
Dve duge veceri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,
Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponocne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noc streme.
Oci moje žene, mracni triumf ploti,
Koje vecnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj cistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.
Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oci sijaju se s toga,
Dalekim i cudnim sjajem ushicenja,
Kao neke oci što videše Boga.
Cuvaju na svojoj beskonacnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oci nepregledne, na cijem dnu leži
Velika i mracna slabost ocajanja.
Moja ljubav
Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao vecni pokret nevidljivim dobom.
I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Teceš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.
Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Radaš se u meni kao sunce noci,
I u mome telu drhtiš u samoci,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.
Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje bice to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.
Kao mracna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog cutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oci zasenjene.
Simbol
Gledam tvoje krupne oci zljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.
Ljubav bi ti moja bila zatocenje,
U tvom bezgranicnom, granica i meta;
Takva, vecna zeno, kroz život i mrenje
U slavi instikta ti si samo sveta.
Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veci nego bol ljudski što grca,
I ti si božanstvu bliža nego meni;
Više zakon svat, nego zakon srca.
STrofe jednoj ženi
Gledacu tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno medu svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.
Ti si iskra moga maca pobednoga;
Sto muzickih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoce da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strasno pice Slave.
Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja rec zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.
Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu zacudenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.
Ti si kao lada sa krupinim jedrilima,
Što nosi poneblja drugih kopna; o, ti,
Što se, neumitna, javi medu nama
Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.
Podne
Nad ostrvom punim cempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubicaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah suncani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubicaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.
Pored vode
Put mesecev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonacan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj žala.
Noc miriše tužno cempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da nocas dišu nekim cudnom bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...
Sto srca nocas kucaju u meni,
I celo mi bice budi se i diže
Casom nekoj zvezdi, a cas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noci, pored vode.
Senka
Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar,
Predamnom kao vod bez smene,
Kao zbir za mnom, nem i bodar.
Pred šumom presta da me prati,
Za šumom vec me opet ceka;
Pred prag ce crkve zbunjen stati -
Taj prediskonski strah coveka.
Taj sjaj što mrkne i što sjaje,
Taj govor tela recju tamnom!
Dokle ce ici i šta traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?
Sve ce pod nebom dalje sjati,
A sen i covek, dva blizanca,
Na raskršccu ce nekom stati
Da oba zbace teret lanca...
No tražice se, dok dan sija,
Dve sudbe vecno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I covek lakši i od sene.
Vracanje
Kad mi opet dodješ, ti mi pridji tada,
Ali ne ko žena što cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražec mekom rukom mesto gde ga boli.
Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.
Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti beše samo sen necije sene...
Izmirenje
I kada te život bolno razocara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.
Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Cuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.
Pa ceš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osecamo!
Opsena
Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela što bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.
Beše kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; beše u cas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava što kroz mrak vihore.
Ruka ti je bela meka kao cvece,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati nece;
Ljubav ili mrznja, sudba ili žena.
Leto
Okicenu lozom i cvecem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pucini magla providna i laka,
U vrucome žitu prepelica peva.
Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turcinak u njenom govoru i smehu.
Ona je kraj mene tada koracala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.
Vaj! I mladost prože, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka;
U kosi ti isti cvetovi od maka.
Carica
Ti si lepa naša carica u kruni,
S deset dubrovackih paževa; i greje
S tebe sjaj dragulja što donese puni
U Kotor brodovi s Kipra i Moreje.
Orli od bisera leže po tvom skutu,
Krsti po stiharu, i safiri vratom;
Mirise Istoka ostavljaš po putu;
Tvoga konja vode potkovana zlatom.
Sve crkve u carstvu tvoje ime zbore,
I naše velmože i naši vazali
Gledaju te s cežnjom i sa strahom dvore.
Dok ti gledaš kao paž plašljiv i mali,
Kako jedna briga, tanka kao para,
Prede preko cela krunisanog Cara.
Ave Serbia
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrace na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muce;
Sve su tvoje munje, u maceva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huce,
Svi vetri u našem osvetnickom gnevu.
Mi smo tvoje bice i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Vecna,
Tvoj je udes pisan na celu tvog sina,
Na mac njegov rec ti strašna, neizrecna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mucenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noci,
Kolevka i groblje, u odeci sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moci,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
Vece
Mre potonja svetlost i postaje smeda,
Oktobarsko sunce gasne iza huma...
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veda.
Dok u tvome vrtu dan ocajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale cesme;
Šumi gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme...
Huje tamne rime, ko misticno vrelo,
Kroz lišce, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.
BOR
Golem i mracan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huci gorsko vrelo
I nocu prespi jedna cavka.
Usamljen vecno, strašna grmen,
U prvi suncev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crnu sen svoga ocajanja.
A nocu nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noc zbori
Gorke samoce ove zemlje
|
|
|
|
|
|
|