Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne
sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme,
bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću
Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina
svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji,
pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da
savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi
istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo
neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim
bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj.
Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam.
Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem
fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u
ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja
ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko
sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim
počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio
neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao
medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom
jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog
grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod
lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz
barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda
tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su
sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista
postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično
remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i
neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim
nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."
Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?
Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".
