1935. 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rodene Dragičević), Crnogorke - kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).
1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne impresije mog detinjstva poticu iz Novog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, ciste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“ (Gorki talog iskustva, 184)
1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. „...sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveca, lica svetaca na ikonama...“ (Gorki talog iskustva, 185)
Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha - dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošcu sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene [...] kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže cvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)
1941. Počinje rat. „... ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom 'Bolje rat nego pakt' (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)
1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvodanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mracnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)
Mađarski vojnici odvode i Eduarda Kiša. „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama 'tako da naslov bude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku - kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih proseda - mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujuci nekom cudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202)
U Vojvodini traju progoni Jevreja. „... kako je zakon predvidao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kci majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu vecu i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukruceni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slucaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na 'generalnoj probi', nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talog iskustva, 186)
„S proleca četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauci mađarski... Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znaci, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološka rečenica, koju sam prvu naucio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“ (Skladište, 388)
Porodica Kiš seli se u zapadnu Madarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veci, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva 'spavaćom sobom' a drugi 'kuhinjom'. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlade i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokracu. (Ovde je nekad bila štala.)“ (A i B; Skladište, 301)
1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se nece vratiti. „Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. [...] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle ce otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)
Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobracaja i patio je od neuroze straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom, gazio je mesečarski, iduci za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašcenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)
Iste godine 1944. Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad..., dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)
1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragičevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša. „Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, 'je seme a tout vent', posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192)
„U svakom slucaju bolest moje 'uznemirujuće različitosti' nije me napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjacim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)
1951. Umrla Milica Kiš. „... posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog iskustva, 275)
1953. U casopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim madarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezicke vežbe; spremao sam se za pesnika i izucavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rodenih“, Mansarda, 112)
1954. Završava srednju školu na Cetinju.
„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kuci ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnicki provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnicki, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takode ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog iskustva, 9)
Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u 'Tri šešira', u 'Prešernovu klet', i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. 'Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?' Pisac je odgovorio: 'Ja sam noću pio, a danju radio.' Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)
1957. Postaje clan redakcije „Vidika“ u cijem uredništvu ostaje do aprila 1960.
1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao - mlad provincijalni pesnik... - Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da ucim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. [...] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, saradivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski...“ (Varia, 496).
1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reci prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštacki stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve 'prirodne granice', nikakve barijere izmedu planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. 'Nebo nema otadžbine.' Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535). Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut') vec nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku 'Zetu' na plamenu sveće. [...] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušavam da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajuci Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223-224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.
1960. Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.
1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći i Delnicama.
1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.
„O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali... Putovanje u Mansardi je 'putovanje oko moje sobe'.“ (Skladište, 328)
„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. [...] Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobicnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance - element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)
„[...] u okviru mog 'opusa' ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje ce ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, 'dokumentarne' rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199)
Ženi se Mirjanom Miocinovic.
1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).
Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. [...] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti. Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me je sacuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).
1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje ce u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde izmedu šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prciju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)
1965. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time što sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaca mašina. Ili taj dugacak spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213)
Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije ce izlaženje cekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posude iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plasticne kante koje se na uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobicnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svecama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bica...
Jer taj binski radnik ce odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za binske radnike i 'tehniku') i nece videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom casu (mogu postati) nekom vrstom carolije, umetnickim i moralnim cudom, da ce te drvene puške zapucati, da ce te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da ce taj cergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oci, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom recju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog cega se sva ova drvenarija dovlaci preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hocu da kažem.“ (Skladište, 161)
1967. Pronadeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim cudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, poceo sam da ga citam kao jedino autenticno svedocanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je vec, tokom godina, pocelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)
1969. Objavljena zbirka prica Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i pricu „Eolska harfa“.
1972. Objavljen roman Pešcanik, treca knjiga iz „porodicnog ciklusa“. „Pešcanik je, cini mi se, savršen kao 'techne', u njemu nema pukotine; Pešcanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu 'tesna vrata' kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena 'savršenost', njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. I sama rec Pešcanik u svim svojim znacenjima jeste zapravo metafora za pukotinu, pešcanik kao stena od peska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina, pešcanik kao klepsidra jeste pukotina kroz koju protice pesak-vreme; Pešcanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bica i njihovog napuklog tvorca. Pešcanik je savršena 'pukotina'!“ (Gorki talog iskustva, 39)
„Tacno je samo to da se ove tri pomenute knjige , - Rani jadi - Bašta, pepeo - Pešcanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poredane kao neki svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju licnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan cudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trecoj, u Pešcaniku, dakle takode anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Pešcanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad vec da imaju ikakav smisao i znacaj.“ (Gorki talog iskustva, 52)
„...To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem 'Porodicnim cirkusom'. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste dogadaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tacke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovu pišcevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L'Imaginaire.
Objavljena knjiga eseja Po-etika.
1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Pešcanik koju ce nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podici oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja ce se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga ce živeti svoj život, usamljenicki, slucajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) bice tada još veca, tišina još stravicnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)
1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidovica. „Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao ceste i duboke nesporazume u politickim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrde. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upecatljive price. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogucnost dijaloga nagnali su me da napišem te 'uzorne price'.“ (Gorki talog iskustva, 207).
1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.
1976. Objavljena zbirka prica Grobnica za Borisa Davidovica (sedam poglavlja jedne zajednicke povesti). „...ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemicke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inace bih pisao eseje ili clanke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nadem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacistickom teroru, da pridem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)
„Citalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i obmanjivao. Iako covek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem citaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim mogucnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, i covek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog citaoca kako se dogodilo sve o cemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja licna istina, onako kako ja vidim dogadaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva, 216)
U jesen pocinje „nevidena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidovica. „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidovica bila je u prvom redu politicka. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog pocetka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)
1977. Nagrada „Ivan Goran Kovacic“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidovica.
1978. Objavljena polemicka knjiga Cas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima pociva Grobnica za Borisa Davidovica i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila vecina kriticara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.
1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Cas anatomije.
Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom znacenju te reci“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na casove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im 'jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski...' Pokušao sam da iskoristim bucan ulazak gospode Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospoda Jursenar cenila, o cemu svedoce njene Istocnjacke price. Nisu citali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da ucim palatalizaciju i jotovanje.“ (Skladište, 238).
„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalisticka književna kvazinaucna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može rašciniti na proste cinioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje cistih pesnickih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošcenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez sudenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na tockovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, politicku i književnu, taj široki spektar oprecnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bucna i zavadena porodica; ne volim kratko pamcenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv ociglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je cinila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu necuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobada; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojucerašnje zablude i svoje dojucerašnje grehe [...].“ (Homo poeticus, 177-178).
1980. Nagrada Grand aigle d'or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade [...] primaj s ravnodušnošcu, ali ništa ne cini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)
1981. Rastaje se sa Mirjanom Miocinovic. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.
1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noc i magla, Homo Poeticus i zbirka prica Enciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim citanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlace kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reci o znacenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)
„Nacin na koji opisujem namere onih koji su napisali tu 'enciklopediju mrtvih' isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, vecna knjiga, otkriti ispod malog broja reci neizmernu i skrivenu realnost... Ta alegoricna dimenzija ponekad mi se cini tako vidljivom... Medutim, skoro niko je nije zapazio...“ (Gorki talog iskustva, 238)
„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo razlicitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva, 209)
1984. Dobija Andricevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže receno raduje, jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andric. Cinjenica što nosi ime Ive Andrica jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reci. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo vec i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)
1986. Dobija nagradu „Skender Kulenovic“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. „Coveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošcu, ali nemoj uciniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam cistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)
Zapocinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim kriticarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura [...] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvacene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najcešce valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na to da verujem, ili sam cak sasvim siguran, da memoare necu nikada napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi nešto više lici na politicare i javne licnosti druge vrste. Dakle, iskoristicu ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu doživele milost uoblicenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme koje nece postati i ne mogu postati više nikad ni prica, ni roman, ali nadam se da imaju konzistentnost autenticnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158-159).
U oktobru ucestvuje na 48. medunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju americki lekari dijagnosticiraju kao rak pluca. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj prici Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne licnosti oboljeva od raka. [...] Bio sam prilicno zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluca. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu pricu podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez znacaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).
„[...] s druge strane ima neceg neshvatljivog u tom osecanju krivice. Kad se veoma dobro osecam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrduje: kad tako misliš, to te i snade. Nije to, medutim, neka moja jasno uoblicena teorija, pre je to osecanje koje je duboko usadeno u meni. Skoro sam hteo reci: usadeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluca, iseceno mi je odatle. I svom lekaru rekao sam da se osecam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)
1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade [...] primaj s ravnodušnošcu, ali ništa ne cini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)
1988. Izabran za dopisnog clana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve znacajne medunarodne književne nagrade, u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemackoj (Preis des Literaturmagazins).
1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandicem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.
Americki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.
15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekic je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, casovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. 'Da', rekao je. 'Šta?', upitao je prijatelj. 'Život', odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)