Fjodor je  rodjen u Moskvi. Bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuce poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatolickih) plemica koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837 godine, on i brat Mihail su bili poslani u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839 umire mu i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholicar, koji je služio kao doktor u bolnici Marinski za siromašne u Moskvi. Pretpostavlja se da je Mihail ubijen od strane svojih kmetova, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorceni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Pretpostavnja se da su ga ubili tako što su ga vezali i sipali mu votku u usta dok se nije udavio. Po drugoj prici, Mihail je umro prirodnom smrcu, a nasilno objašnjenje njegove smrti je skovao susedni zemljoposednik da bi lakše kupio njegov posed.

Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, i 1843 je cak preveo jedno od njegovih najvecih dela Evgenija Grande na ruski. Dostojevski je poceo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme, i 1846 pojavio se njegov prvi roman u formi epistolarne proze Bedni ljudi, koji je dobio odlicne kritike, a jedan kriticar (Visarion Belinski) je napravio cuvenu izjavu: “Roden je novi Gogolj!“.

Spomenik Dostojevskom u Omsku, mestu gde je bio zatocen

Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23 aprila 1849 pod optužbom da je ucestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Car Nikolaj I. 16 novembra iste godine je osuden na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Posle lažnog streljanja gdu su mu vezane oci i kada je ostavljen na hladnom vremenu da ceka na hitac od strane odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan na prisilni rad u Katorga radnom kampu u Omsku u Sibiru. Tokom ovog perioda povecao se broj epilepticnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854 je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo sledecih pet godina kao porucnik u sedmom bataljonu koja je bila stacionirana u tvrdavi u Semipalatinsku u današnjem Kazahstanu.

Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije politicke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubedeni hrišcanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.

Roman Zapisi iz mrtvog doma govore o robovanju naroda ali i njega samog.

zavrsio je takodje vojno-inyinjersku skolu.

Godine 1860 se vraca u Sankt Peterburg, gde zapocinje nekoliko neuspešnih književnih casopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzeno potresen smrcu žene 1864, i odmah zatim smrcu svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciju, a morao je da izdržava i udovicu i decu svog brata. U to vreme je potpnuo utonuo u depresiju, kockajuci se, cesto gubeci i zadužujuci se.

Dostojevski je imao problem s kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela Zlocin i kazna napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez para. U isto vreme je napisao i knjigu Kockar da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavacem.

Dostojevski je u ovo vreme putovao u zapadnu Evropu. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinariom Suslovom, dosta mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenograf, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao svoja najveca dela. Od 1873 do 1881 izdaje ovaj put uspešan mesecni književni casopis sa kratkim pricama, karikaturama i clancima o aktueulnim dešavanjima — Pišcev dnevnik. Casopis je doživeo ogroman uspeh.

Dostojevski je 1877 održao pocasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontraverze, a godine 1880 dao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi.

Iscenirana je smrtan kazna njemu i njegovim pristalicama.Umro je od krvarenja koje izazvano epilepticnim napadom.

Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti nedaleko od St. Peterburga. Umro je 9. februara (28. januara po starom kalendaru), 1881 od problema sa plucima koji su bili izazvanim njegovim epilepticnim napanima. Sahranjen je na groblju Tihvin pri manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani. Na njegovom nadgrobom spomeniku piše: “Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenicno padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi." (Jevandelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana Braca Karamazovi

POVRATAK NA INDEX