Vladislav Petkovic Dis rodjen je10. marta 1880. godine u mestu Zablace kod Cacka. Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao ucitelj i carinski sluzbenik. Bio je izvestac sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grcku brod na kome je plovio presrece nemacka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.

Bio je sasvim osrednji djak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Cacku napisao svoju prvu pesmu "Na prozoru sveca gori" i to na nemackom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta ce bezuspešno pokusavati da polozi maturu. Kada ni drugi put nije polozio, ovog puta u Zajecaru, on je predsednika komisije pozvao na cast: - Dozvolite da popijemo po casu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne cini neprijateljima. Ja cascavam...

Dis je, dakle, bio prosecan ucenik, ali sa natprosecnim pesnickim talentom. Svojim dvema zbirkama poezije, zasluzio je mesto u skoro svim antologijama srpske poezije.

U vojsku nije isao. Oslobodjen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni ucitelj u selu Prliti ispod Vrske Cuke,  pokraj Zajecara. Sve u nadi da ce imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Tesko je, ipak, biti raspevan u camotinji i tisini, te on mnoge noci provodi sa seljacima uz tablice i cokanje rakije. U grad odlazi jednom mesecno po platu, bez koje se ujutro vraca u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zajecar.

To je trajalo dve godine, kada je odlucio da napusti uciteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini moguci put za sve pesnike.

 Usao je sasvim tiho u drustvo beogradskih velikana, u vreme kada se zivelo po kafanama koje su bile i jedina sastajalista. Znalo se da se, kada izade, casopis u kafani procita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvazeni Jovan Skerlic grmeo da je sve zlo od njih.

 Visok i mrsav, poduze kose i sasvim neobicnih brkova, s naocarima iza kojih je vrebao zadivljujuci pogled, bivsi ucitelj iz okoline Zajecara tek uz pomoc Nusica uspeva da pronadje prvo zaposlenje. Pesnik, koji ce kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih nasih antologija, radio je kao kantardzija na savamalskoj trosarini i sa snebivanjem se zali prijateljima da povazdan mora da meri sljive.

Od prve plate stampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skracenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog "Pakla", a drugi da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilicno dugo nadimak je ispisivan iskljucivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik, da bi odnedavno bio stampan i sirilisnim pismom.

 Dva puta otpusten iz sluzbe, ziveo je ni od cega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlic, najuticajniji kriticar tog vremena.

Njegov kafanski nacin zivota umnogome se izmenio posle vjencanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom postanskom sluzbenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi.

 Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u podsvesnom. Pesnik je sumornih raspolozenja i ocaja, njegov je izraz pesimistican,setan i muzikalan. Jovan Skerlic ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, pocevsi od Isidore Sekulic, uvrstila je Disa medju najbolje srpske pesnike nalazeci da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezickih nebrizljivosti.

 Knjigu "Utopljene duse" Dis je objavio 1911. godine. Stampao ju je o svom trosku, jer nije bilo izdavaca koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlic, tada najuticajnija licnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija". Poezija "Utopljenih dusa" je negatorska, boleciva, placna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive sto predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tisine.

Zbirka poezije "Mi cekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadzbine. To, medjutim, nije radio klikcuci u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tuzno lutao po zgaristima i trulezi.

 Tragicno je i zavrsen njegov zivot.

Utopio se 16. maja 1917. kod Krfa kada je brod u kome je plovio torpediran.

POVRATAK NA INDEX