JUTARNJA IDILA
(Mihailu Petkovicu, mome bratu)

Imao sam i ja veselih casova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo… Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Necujno i tiho, ne praveci zvuke,
Po zidu se penje u cudnim slikama:

Ko ljubavna ceznja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko obicaja;
Otvorio prozor. Izgledase kao
U prirodi da je bilo okrsaja
Nekog groznog, strasnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Mozda je propalo.
Elementi strasti negde se jos bore.
Mozda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplaseno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoc, spasenje njima, kisi, magli,
Od necije ruke sto ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bica, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pako,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam sta se desi…
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz ocajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni zivotom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duse ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i zivotu traga;
Izumire i smrt. Vise nema ljudi;
Sa mene se poce da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled sto bludi.

Minu sve sto bese, htede biti ikad.
Tama se uvuce u ideju snova:
Raskosnije smrti nisam gledao nikad.
Imao sam i ja veselih casova.