Medju svojima

U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja
Mis'o da jos zivis, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja...
Boze! Sta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je prolece. Dosle su vam laste.
Ozivele vode, djurdjevak i ruze.
I mirise zemlja koja stalno raste
u grob i tisinu, moj daleki druze.

Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo
ulicama straha, i dusa ti jeca.
Tvoje gladne oci, moja divna zoro,
hrani ljubav majke:''Neka zive deca.''

Ulazis u sobu. Suze te vec guse.
A dva nasa cveta iz cetiri rata
u tvome su krilu, obraze ti suse:
"Mama, zasto places? Je l' pisao tata?"

U velike patnje nevino pitanje
dubi dublju ranu: plac ti trese grudi...
Napolju je vidno, kao pred svitanje,
k'o da ce se dici grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinja.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to dusa svetinje
ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.