TAMNICA

To je onaj zivot gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa ocima zvezda
i sa suzom mojom to nesvesno sija
i zali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj zivot gde sam pao i ja.

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ruznoj
i ja plakah tada. Ne bese mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i tece,
i da nosim oblik sto se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, vece
i tisinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i tece.

I da beze zvezde iz mojih ociju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava vraca sav svet jada,
i da beze zvezde iz mojih ociju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave;
i sad tako zive kao bice moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za zivot rezi;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja lezi.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, to mi i sad sija
i zali ko ptica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja poceh da zivim.
zakovan na zemlju to zivotu sluzi,
da okrecem oci daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu kruzi.
Kao stara tajna ja poceh da zivim.

Da osecam sebe u pogledu trava.
I noci, i voda i da slusam bice
i duh moj u svemu kako mocno spava.
ko jedina pesma, jedino otkrice;
Da osecam sebe u pogledu trava.

I ociju, to ih vidi moja snaga,
ociju to zovu kao glas tisina,
kao govor uma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I ociju, to ih vidi moja snaga.