Uteha

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini placa, gde se nada kupa,
gde stradanja zive, gde se suze rone
i gde tocak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noci,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i krece se, cebdi po mojoj samoci.

Kao eho srece, bez suma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zracno se talasa,
kao vece u noc gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji prica, tesi, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osecam dusu i svoju i njenu:
Obe, vecne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.