UTOPLJENE DUSE

Jos jednom samo o da mi je dici
Ispod zivota svet umrlih nada;
Jos jednom samo o da mi je ici
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i zudnja ka sreci,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve sto znade reci,
Jos jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duse trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema vec ideje same,
Otkud bol slece, da osecaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cvecu,
I o mladosti - o jos jednom samo,
Da mi je da se moje misli krecu,
Da mi je da sam jos jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.

I da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, secanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I zelje, njena tuga i lepota,
I nezne veze osmeha i cari
Nemaju vise za mene života.

Nemaju vise zivota ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremez i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod zivotom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom… Da je da se spava.

I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeci dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuse,
Siri se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leze utopljene duse.