Zivot
i delo
Aristotel je poreklom sa severa Grcke, iz grada Stigare na Halkidiku naspram
Svete Gore. NJegov otac Nikomah bio je lekar, po legendi je pripadao redu
Asklepiada nazvanom tako po mitskom osnivacu helenske medicine Asklepiju,
tesalskom knezu. Aristotelov otac je kao lekar ziveo na dvoru makedonskog
kraqa Aminta, dede slavnog osvajaca Aleksandra Makedonskog. Aristotel
se rodio 384. godine stare ere, bio je znaci vise od cetrdeset godina
mladji od Platona. Ziveo je sesdeset i dve godine. Kao sedamnaestogodisnjak
doputovao je u Atinu radi sticanja obrazovanja, jer su u Atini i celoj
Heladi tada bile na glasu dve skole: Isokratova skola retorike i politike
i Platonova Akademija. Aristotel je prvo ucio kod Isokrata, pa je ubrzo
presao u Akademiju, sto se pokazalo sudbonosnim za njegov zivotni put.
Ostao je u Akademiji dvadeset godina, najpre kao ucenik a potom kao aktivni
saradnik. Posle Platonove smrti, napustio je Atinu i otputovao najpre
u Malu Aziju, a potom u Pelu, na dvor Filipa Makedonskog, gde je oko dve
godine bio vaspitac trinaestogodisnjeg Aleksandra,
buduceg makedonskog i panhelenskog imperatora.
Dvadeset godina posle napustanja Atine, Aristotel se vratio u taj grad
da bi u njemu (335. god.) osnovao sopstvenu skolu nazvanu Likej, po istoimenom
gaju gde je skola bila smestena. [kola je bila otprilike jedan sat hoda
udaqena od Akademije i nalazila se na drugom kraju Atine, negde u blizini
hrama Zevsa Olimpijskog. Danas nema od nje nikakvih tragova, jer je na
tom mestu izgradjeno stambeno naseqe moderne Atine, dok je prostor gde
je bila smestena Akademija ocuvan slobodnim i moze se i danas videti.
Aristotelovom povratku u Atinu prethodila je cuvena bitka kod Heroneje
u Bojotiji, gde je 338. god. pod komandom Filipa Makedonskog (Aleksandrovog
oca) makedonska vojska porazila Atinjane i Tebance. Taj dogadjaj oznacio
je nadolazak nove panhelenske epohe, u kojoj su grcke gradske republike
jedna po jedna izgubile politicku samostalnost, postajuci delovi velike
panhelenske imperije pod vodjstvom makedonskih kraqeva. Stvaranje panhelenske
imperije bilo je u osnovi protivno Aristotelovoj politickoj filozofiji,
u kojoj se zastupalo glediste da je gradska republika ponajboqi oblik
drzavne zajednice.
Aristotelovi spisi su mnogobrojni i opste im je obelezje da se, za razliku
od Platonovih spisa koji su po sadrzaju tematski a po formi dijaloski
i dramski, orijentisu ka obrazovanju filozofskih disciplina. Ove discipline
sve zajedno oblikovane su tako da sacinjavaju sistem celokupnog znanja.
Istina, Aristotel je - verovatno dok je jos bio clan Akademije - pisao
dijaloge, po ugledu na svog uciteqa Platona; ali ovi dijalozi su izgubqeni,
sacuvani su samo njihovi naslovi i izvestan broj fragmenata. Naslovi pojedinih
Aristotelovih dijaloga isti su kao i naslovi pojedinih Platonovih dijaloga
(Drzavnik, Sofist, Simposion, Meneksen), dok su u drugim slucajevima originalni
(Protreptikos, O filozofiji). Sto se ostalih spisa tice, sigurno je da
oni nisu u svakom pojedinacnom slucaju bili grupisani na nacin kako se
to cini u modernim vremenima. U Aristotelovoj knjizevnoj zaostavstini
bilo je tri vrste spisa: prvo, spisi manje ili vise popularnog karaktera
kojima je sam Aristotel dao definitivnu formu; drugo, zbirke materijala
od kojih su tek imale da se oblikuju rasprave; trece, spisi kojima je
sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovrsenih udzbenika za
pojedine discipline filozofije.
Sve ostalo potice od kasnijih izdavaca Aristotelovih dela, od kojih je
u starini najzapazeniji Andronik sa Rodosa, koji je ziveo krajem stare
i pocetkom nove ere. Od modernih izdanja celokpnih Aristotelovih dela,
najznacajnije je ono koje je u vreme od 1831. do 1870. godine priredila
Berlinska akademija nauka u pet velikih tomova: 1. i 2. tom obuhvataju
sve tekstove na grckom jeziku sa dodatkom fragmenata iz izgubqenih spisa;
3. tom obuhvata latinske prevode Aristotelovih dela; 4. tom obuhvata tzv.
sholije (tumacenja) starih komentatora; U tom je Bonicov (Bonitz) Index
Aristotelicus ili recnik svih glavnih termina Aristotelovih spisa sa preciznim
oznakama mesta gde su ti termini upotrebqeni. Po ovom izdanju se u sva
potonja izdanja i prevode Aristotelovih dela na marginama stavqa posebna
paginacija uz dodatak slova a ili b, koja oznacavaju stupce Berlinskog
izdanja. Ova paginacija veoma olaksava citiranje Aristotelovih spisa i
nalazenje citiranih mesta.
Podela nauka
U grckom jeziku jedna ista rec (episteme) oznacava i znanje i nauku. Prvobitna
Platonova podela svih znanja grupisala je znanja u dve velike grupe: teorijska
i prakticna. U toj podeli, "teorijska znanja" obuhvataju svako
razumno i umno razmatranje i shvatanje onih predmeta cije spoznavanje
povratno deluje na individualnu dusu, uzdizuci je i oplemenjujuci je.
Na drugi nacin, ono je potpuno nekorisno i mora takvim da bude. U "prakticnim
znanjima" video je Platon pre svega ona znanja koja, uz odgovarajucu
umesnost i manuelnu spretnost, mogu da proizvode korisne i upotrebqive
stvari. Tome bi, dakle, pripadali svi zanati i sve vestine, ukqucujuci
lekarsku, inzenjersku i dr. slicne, ali isto tako i sve umetnosti, kao
sto su muzicka, slikarska, vajarska i dr.
Aristotel je od Platonove diadne podele znanja nacinio triadnu, omogucujuci
nesto preciznije odredjivanje pojedinih grupa znanja: teorijska, prakticka
i pojeticka. Na slican nacin on je razlikovao i tri razlicita nacina zivqenja:
jedan teorijski, drugi prakticki, treci apolausticki. Pocnimo razresavanjem
ovog poslednjeg. Apolausticki zivot priblizno odgovara onom sto bismo
mi nazvali potrosacko-proizvodjackim zivotom, koji protice u proizvodnji
radi zaradjivanja, u zaradjivanju radi trosenja i u trosenju radi culnih
uzivanja. Tome zivotu odgovaraju "pojeticka" (tvoracka) znanja,
a to su sva ona znanja koja omogucuju poboqsavanje materijalnih uslova
zivota i stvaranje uslova za culno uzivanje. To je vrlo siroki raspon
znanja od onih pesnickih i retorskih, preko graditeqskih, slikarskih i
vajarskih do raznovrsnih zanatskih znanja pa i samog znanja trgovackog,
menjackog i drugih slicnih.
"Prakticki zivot" u Aristetolovoj podeli je sinonim za "politicki
zivot", tj. za aktivno ucestvovanje u javnim poslovima, u poslovima
drzave. Analogno tome, "prakticka znanja" su, u stvari, znanja
upravzanja, koja opet mogu biti trovrsna: upravqanje samim sobom je znanje
koje donosi individualne vrline i srecu; upravqanje domacinstvom koje
obezbedjuje dobrobit i srecu porodicne zajednice; upravqanje ili ucesce
u upravqanju javnim poslovima koje obezbedjuje dobrobit i srecu drzavne
zajednice.
Najzad, "teorijski zivot" zahteva izvesnu izolaciju od meteza
svakodnevnog i javnog zivota, izvesnu distancu prema tom zivotu, i to
zbog toga da bi se taj zivot i sve drugo sto je vredno proucavanja moglo
sto boqe "posmatrati" i shvatiti. Jedino "teorijski zivot"
obezbedjuje onome ko ga zivi "autarkeju", tj. potpunu nezavisnost,
samostalnost i zadovoqstvom samim sobom, a time - po ubedjenju Aristotelovom
- i najvecu mogucu srecu za smrtna coveka. U tome se Aristotel pozivao
na Hesiodovo nacelo "najboqi je onaj ko sam sve moze da shvati".
"Teorijski zivot" je najneposrednije vezan za "teorijske
nauke", tj. za izucavanje, istrazivanje i razumevanje postojeceg
i zbivanja; ukratko za filozofiju. Taj zivot obuhvata i sve ono sto je
Platon govorio o "teorijskim znanjima".
Sam Aristotel nije osecao potrebu za nekim strogim razlikovanjem znanja
(u prethodno izlozenom smislu) od nauka (u smislu licnog rada i doprinosa
pojedinim disciplinama). ^inilo mu se vrednim da onaj ko zivi svoj "teorijski
zivot" ne mora u svakom pogledu da se odrice raznovrsnih radosti
koje proishode iz sticanja bogatstva i raznovrsnih uzivanja vezanih za
materijalnu obezbedjenost. No jedno je sasvim sigurno: ni za Aristotela
nije mogla da bude ista stvar ucestvovanje u politickom zivotu i pisanje
Politike (tj. dela koje izlaze nauku o drzavi), kao sto nije mogla da
bude ista stvar pisanje tragedija i komedija i pisanje Poetike (tj. dela
u kojem se izlaze nauka o pesnickoj umetnosti). Stoga, ako dobro razumevamo
Aristotelovu podelu nauka, moramo reci da su sve nauke u izvesnom smislu
teorijske.
Ipak, podelom nauka na teorijske, prakticke i pojeticke Aristotel je hteo
postici jos jednu svrhu, hteo je razlikovati nauke s obzirom na odnos
prema predmetu. U teorijskim naukama, principi se nalaze u samom predmetu.
Istrazivac tu nista ne dodaje niti oduzima, on samo razumeva i shvata
ono sto jest i sto mora da bude. U praktickim naukama, principi se nalaze
delom u predmetu, a delom u samom istrazivacu. To znaci da se covek istrazivac
tu ne moze potpuno izdvojiti iz okvira svoga predmeta, koji mu nije potpuno
onostran, jer je taj predmet drzava, drustvo, porodica, odnos coveka prema
drugom coveku i prema zajednici qudi. Najzad, u pojetickim naukama, principi
(polazista) nalaze se u samom akteru: on je taj koji oblikuje spoqasnji
materijal, po svojoj obdarenosti, po svome ukusu i svojom umesnoscu. Ali
upravo u ovoj oblasti i s obzirom na pojam "pojetickih znanja",
odnosno "nauka", Aristotel nije svoja ispitivanja doveo do kraja.
Jer, da je to ucinio, pred njim bi se otvorila jedna nova oblast problema.
On bi morao, pored ostalog, da odgovori na jedno od glavnih pitanja: nisu
li sve nauke "pojeticke", upravo u smislu kojeg smo ovde predocili?
To pitanje je na izvestan nacin postavqeno tek u nasem vremenu.
Ostaje nam sada jos da nabrojimo koje nauke je Aristotel obuhvatao svojom
troclanom podelom. U teorijske nauke spadale su "theologika"
("prva filozofija", ili metafizika), fizika i matematika. Praktickim
naukama su pripadale: politika, etika, i ekonomika (nauka o privredjivanju
u domacinstvu, kao i nauka o privredjivanju u drzavi = politicka ekonomija).
Najzad, pojeticke nauke su obuhvatale retoriku, dijalektiku (odnosno logiku
kao vestinu zakqucivanja, dokazivanja i pobijanja) i poetiku (kao nauku
o pesnickoj umesnosti, ali i kao samu pesnicku umesnost).
Teorija uzroka
Razmatranje teorije uzrocnosti (kauzaliteta) direktno nas uvodi u glavno
podrucje Aristotelovog filozofskog sistema. Ovu teoriju mozemo uporediti
sa putom koji polazi iz podrucja presokratske "fizike", dodiruje
Platonovu teoriju ideja, da bi nas najzad uveo u veliki i nepoznat Aristotelov
filozofski grad. On je u neku ruku glavna arterija toga grada, ali ne
mozemo se nadati da ce nam ona sama otkriti ceo grad, pa ni samu sebe
ukoliko se upoznamo samo sa nazivima njenih glavnih trgova. Onaj ko u
Aristotelov filozofski grad ulazi bez vodica, ubrzo ce se izgubiti ili
nece naci niceg narocito zanimqivog. Vodica za taj grad ima mnogo, ali
vrlo malo dobrih - onih koji poznaju ceo grad, a jos manje onih koji poznaju
njegovu "dusu". Aristotel je veliki majstor izgradnje pojmovnog
sveta, ali u njegovoj tvorevini ima malo sta lako razumqivog. NJegov stil
je tezak i lisen bilo kakve neposrednosti: nema tu nikakvog obracanja
uceniku, koji nauk prima s prostosrdacnom radoznaloscu i s qubavqu prema
ucitequ, nema ni dramske dijaloske forme, ni impresivnog dijalektickog
ili retorickog dvoboja. Ukratko, Aristotelov filozofski grad je velicanstven
u svojoj nedostupnosti, u nerazumqivosti jezika kojim se u njemu govori,
u odsustvu uobicajene gradske vreve i zivosti. On je prvi primer velikih
filozofskih tvorevina kakve ce se u potonjim vremenima stvarati.
No podjimo onog glavnom arterijom za koju smo rekli da se zove teorija
kauzaliteta. Grcka rec za uzrok (aitia) prvobitno oznacava nekog krivca,
nekoga ko je nesto skrivio i doprineo da se dogodi nesto sto zasluzuje
kaznu. A dogadjaj nastao na taj nacin zahteva istragu i otkrivanje krivca;
uz to, trazi se i objasnjenje kako je sve to moglo da se dogodi a krivac
posto je otkriven i imenovan dobija pravo da se brani i da svoj cin obrazlaze
navodeci razloge koji ga opravdavaju, tj. ukqucuju ga u neku sveopstu
pravdu. U grckoj duhovnoj sferi, pomisao da je nas svet - takav kakav
je - delo nekih krivaca nije bila nikakva izuzetna i neobicna pomisao.
To je samo olaksalo da se od predstave o "krivcima" predje na
znatno apstraktniji pojam o "uzrocima" ili "razlozima"
zasto svetske stvari stoje tako kako stoje. Aristotel je nacinio taj prelaz,
imajuci za taj korak neposredni podsticaj u Platonovoj tezi da su ideje
"uzroci" (krivci) sto je nas svet ovakav; jer, ako je dobar,
za to su zasluzne ideje, ako je los, zato je kriv materijal od kojeg je
svet napravqen.
Ali Aristotel je krenuo daqe od toga. Ukqucio je, naime, u svoja rasudjivanja,
ne samo Platonove zamisli nego i "mnjenja" presokratskih "fizicara".
Uzevsi sve to u obzir, zakqucio je da je, za razumevanje sveta u celini
i u svakom njegovom pojedinacnom segmentu, neophodno poznavanje cetiri
uzroka. Ove je imenovao na sledeci nacin: (1) forma ili ideja (ousia,
eidos), (2) materija (hyle), (3) pocelo kretanja, (4) svrsetak kretanja
ili svrha (telos). Ovi su uzroci istovremeno i razlozi, pomocu kojih se
shvata i razumeva svet u celini i sve sto u njemu nastaje i propada. Prema
tome, njihov smisao se moze izraziti sledecim pitanjima: (1) ko ili sta?
po cemu nesto jeste sto jeste? (odgovor je, na primer, to je covek - zato
sto ima qudsko oblicje); (2) od cega? (odgovor je od takve i takve materije);
(3) odakle? od koga potice nastanak (radjanje), razvijanje i uopste "kretanje"?
(odgovor je od pokretaca); (4) cemu? koja je svrha svega postojanja raznolikih
bica? zasto su sva konacna bica sastavqena od materije i podlozna otelotvorenju
i razlaganju na sastavne delove? zasto mora biti radjanje ako je umiranje
neizbezno? (odgovor je - zbog nekog dobra).
Ako se traze uzroci, ne za svet u celini, nego za neki njegov pojedinacni
segment, na primer za Sokrata, onda ce pitanja biti ista a i odgovori
istog tipa. Ovde ce se, pre svega, traziti oni najblizi, a ne oni najdaqi
uzroci. Na primer: (1) to je Sokrat, ne samo po svom telesnom nego i po
svom duhovnom (idejnom) oblicju; Sokrat nam je shvatqiv, razumqiv, postoji
pojam Sokrata; (2) Sokrat je sastavqen od materije, njegov organski sastav
je u izvesnom pogledu izuzetan i neponovqiv, kao i njegova dusa koja ne
moze biti istovetna sa dusom nekog drugog; (3) Sokratovo zacece potice
od njegovog oca, kao i njegovo razvijanje (telesni rast, fizionomija,
mozda i sklonosti); (4) Sokrat je rodjen, pre svega, radi dobra njegovih
roditeqa, ali i radi dobra Atine, covecanstva i u krajnjoj liniji radi
opsteg, vrhunskog dobra. Radi ovog poslednjeg Sokrat mora i da okonca
svoj zivot, jer on je covek, nije bog.
Pogledajmo sada kako Aristotel svoju teoriju uzroka povezuje sa presokratskim
"fizicarima". On procenjuje da su oni uspeli da otkriju samo
jedan od cetiri uzroka: materiju. Za ostale uzroke ovi "stari fiziczari"
nisu znali. Izuzetno, Aristotel priznaje Empedoklu i Demokritu zaslugu
da su nesto malo naslutili postojanje i dejstvovanje forme (ideje) kao
uzroka. Aristotel nicim nije obrazlozio ovu svoju posebnu pohvalu Empedokla
i Demokrita. Platonu i platonicarima Aristotel priznaje da su dosta dobro
ovladali znanjem o formi, materiji i svrsi; samo, oni nisu znali za "pocelo
kretanja" kao uzrok i brkali su forme (ideje) sa ovim uzrokom.
Zasnivanje kvalitativne fizike
Aristotel je potpuno obnovio istrazivanja prirode, koja su bila prekinuta
nadolaskom sofisticke prosvecenosti i Sokratovom orijentacijom ka sticanju
"qudske mudrosti". NJegovo obnavqanje istrazivanja prirode istovremeno
je i veoma znacajno unapredjivanje tog istrazivanja. Necemo nista pogresiti
ako kazemo da je Aristotel zasluzan za konstituciju fizike kao opste prirodne
nauke. Od njega potice ne samo ime te nauke ("fizika") nego
i dobar deo pojmovnog, terminoloskog i problematskog sadrzaja te nauke.
Istina, on je i u ovoj oblasti imao neposredan uzor i podsticaj u Platonovom
dijalogu Timaj, ali je u mnogim vaznim tackama odstupio od toga uzora,
a, osim toga, razvio je istrazivanja koja su po sirini i obimu znatno
nadmasila taj uzor. Posebne zasluge Aristotel je zadobio svojim temeqitim
istrazivanjima spisa presokratskih fizicara, svojim tumacenjem i svojom
kritikom njihovih teza. U toj oblasti, sva potonja filozofska istoriografija
je umnogome bila, pa i danas jeste, pod odlucujucim uticajem Aristotelovih
prikaza i tumacenja. Ovo je imalo i stetnih posledica, jer se Aristotel
nije narocito trudio da presokratsku "fiziku" prikaze u njenom
autenticnom znacenju i okviru. On je u spisima "starih fizicara"
trazio i nalazio, pre svega, ono diskurzivno (pojmovno), a gotovo je potpuno
ostavio po strani njihov mitsko-poetski sadrzaj i smisao.
Najmanje sklonosti pokazivao je prema elejskoj misli, imajuci za to nekog
oslonca u pretpostavci da ta misao ugrozava i samu mogucnost fizike kao
jedne od "tri teorijske filozofije". Na drugo mesto dolazila
je Aristotelova odbojnost prema pitagorejskoj matematickoj kosmologiji,
pa i prema Platonovom nastojanju da preuzme pitagorejsko nasledje i da
prirodne nauke konstituise na matematickim osnovama.
Aristotel nije podcenjivao matematiku, sto se jasno vidi iz cinjenice
da je on matematiku uvrstio medju tri "teorijske filozofije".
Ne moze se uzimati za ozbiqan razlog tvrdjenje da su njegove rezerve prema
matematici poticale iz njegove nedovoqne obavestenosti o toj nauci. U
stvari, on je jedino i sasvim promisqeno odbijao nastojanje da se fizika
konstituise kao matematicka fizika. Pre no sto vidimo koji su njegovi
glavni razlozi za to odbijanje, treba reci da Aristotel nije, kao Platon,
bio ubedjen u to da se prvenstveno pomocu matematike moze dospeti do spoznaje
vrhunskog dobra, tj. do "prve filozofije" ili "metafizike".
Sam naziv "metafizika", koji je kasnije postao uobicajen za
ono sto je Aristotel nazivao "prvom filozofijom" (odn. "theologikom"),
sasvim dobro iskazuje osnovnu Aristotelovu zamisao. "Prva filozofija"
ne moze biti meta-matematika; ona mora biti meta-fizika, jer stoji u blizini
fizike - razume se - samo ukoliko ova nije matematicka fizika, nego fizika
koja je nezavisna i slobodna od matematike.
Modernim citaocima to Aristotelovo stanoviste moze izgledati neosnovano,
poglavito zbog toga sto je moderna prirodna nauka sledila Platonovu a
ne Aristotelovu osnovnu zamisao. Glavno Aristotelovo uporiste, iz kojeg
je on atakovao na matematicku fiziku, nacicemo u njegovoj koncepciji same
prirode kao takve. "Sustastvo prirode lezi u pocelu necega i u onome
sto prouzrokuje kretanje i mirovanje, a to je ono sto (zivom bicu) kao
takvom sustinski pripada, a ne po (nekom spoqasnjem) dodatku". Grubo
receno, priroda je isto sto i sam zivot; jedino zivot moze sam od sebe
da proizvodi "kretanje i mirovanje"; nezivo se ne krece samo
od sebe, kamen, na primer, ne raste niti moze da "miruje", tj.
da se obnavqa kao zivi organizam. Osim toga, ne moze se nekim spoqasnjim
dejstvom vestacki naciniti zivi organizam, niti se ovaj organizam moze
rastaviti kao neka masina a da i posle toga ostane ziv. Sam Aristotel
navodi primer o lekaru i bolesti. Lekar svojom vestinom vraca organizmu
zdravqe, ali i lekar moze da oboli, bolest je nesto prirodno sto zahvata
svaki organizam, i lekarski i svaki drugi. S druge strane, lekar nije
carobnjak i ne moze organizmu vratiti zdravqe na drugi nacin, osim sto
ce medikamentima i hirurski pomoci organizmu da sopstvenom prirodnom snagom
pobedi bolest.
Ako, dakle, uzmemo u obzir Aristotelovo poimanje prirode (physis) kao
izvorista zivota, nece nam biti tesko uociti da je njegova "fizika"
mnogo bliza biologiji nego matematickoj fizici iz pitagorejskih i Platonovih
izvora. U dilemi da li verovati culima ili razumu, dilemi da li verovati
culima ili razumu, dilemi koju su stekli elejski mislioci jasno se opredelivsi
protiv saznanja koja proishode iz cula, Aristotel je u sferi zivota i
prirodnog zbivanja dao jasnu prednost culima. Mi osecamo zivot neposredno
i nasa misao o tome mora biti u saglasnosti s nasim osecanjima. "Ako
je moguce tako nesto kao matematicka astronomija, govorio je Aristotel,
onda ce postojati jedno drugo nebo razlicito od ovog culnog neba, jedno
drugo Sunce i jedan drugi Mesec, i sva ce se nebeska tela na taj nacin
udvostrucivati, ali kako poverovati u takve sanjarije." Dosta, nebo
matematicke astronomije nijedne oci ne mogu videti, Sunce i Mesec nisu
onakvi kako ih nase oci vide. Ali Aristotel je i ovde vise verovao svojim
ocima nego matematici.
Nasi osecaji ne otkrivaju kolicinu i broj (kvantitet), oni pokazuju samo
"kakvost", tj. kakvo je sto (obojeno, bezbojno, slatko, gorko),
kao sto isto tako u percepciji otkrivaju oblicja srasla sa svojom sadrzinom.
Nasim culima mi neposredno identifikujemo i uspevamo da razlikujemo raznovrsna
i raznorodna bica prirodnog sveta. Aristotel je na toj osnovi gradio svoju
biolosku fiziku i zato se ta fizika naziva "kvalitativnom".
Zasnivanje metafizike
Videli smo da je izraz "metafizika" kasnija kovanica za ono
sto je sam Aristotel nazivao "prvom filozofijom" ili "theologikom",
videli smo kako ta kovanica direktno upucuje na vezu "prve filozofije"
i "fizike". U oba slucaja rec je o "teorijskoj filozofiji",
a ne o "prakticnoj" ili "pojetickoj". Aristotel je
na razne nacine nastojao da razlikuje "metafiziku" od "fizike",
a jedan od najpoznatijih je onaj kojim se metafizika oznacava kao "prva
filozofija" (deutera philosophia) tj. ona filozofija koja dolazi,
po redu i vaznosti, odmah posle "prve", jer zapravo to i oznacava
rec "deutera". Sadrzinski gledajuci, te dve "filozofije"
ili "nauke" cesto se u Aristotelovim spisima ukrstaju i mesaju,
sto ce kod potonjih filozofskih skola (stoicke i epikurejske) stvoriti
utisak da nije ni potrebno govoriti o "metafizici", da je "fizika"
sveobuhvatna i za sve dovoqna. Ovome je doprinelo i to sto je Aristotel
fiziku razvio vrlo siroko, dok je metafiziku ostavio u stanju nedogradjenosti
i trazenja, nazivajuci je u tom duhu i okviru i "trazenom naukom",
naukom za kojom qudi tragaju.
Dva su motiva navodila Aristotela na traganje za takvom naukom: jedan
teorijski, a drugi istorijski. Teorijski motiv se otkriva u njegovoj pretpostavci
da osim prirodnih i vestackih (sacinjenih) bica mora biti neceg sto daje
"energiju" i sto cini da sva prirodna i vestacka bica imaju
odredjene oblike, prepoznatqivost i svrhu, a uz sve to jos i sacinjavaju
jednu uredjenu i smisaonu celinu. Istorijski motiv lako otkrivamo u Platonovoj
teoriji ideja, nju je Aristotel van svake sumnje svrstavao u "prvu
filozofiju". Uz ovo dakako ide i mogucnost da se i u spisima "presokratika",
posebnim tumacenjem, otkriju stremqenja ka "prvoj filozofiji".
No pitanje je sta je uopste ta "prva filozofija" i sta ona istrazivanjima
hoce da otkrije i utvrdi. Aristotel je imao dva unekoliko medjusobno razlicita
odgovora na to pitanje. Prema prvom, to je "nauka o prvim uzrocima
i prvim principima" svega sto postoji na prirodan ili vestacki nacin,
kao i svakog nastajanja i propadanja koje se kao kakva neizbeznost dogadja
u nasem svetu. Prema drugom Aristotelovom odgovoru, "prva filozofija"
je "nauka o bicu kao bicu", dakle, o samom postojanju kao takvom,
te o tome zasto je to postojanje, s jedne strane, vecno, a, s druge strane
vremenito, zasto je, s jedne strane, nepromenqivo i neprolazno a, s druge
strane, promenqivo i prolazno. Ne moze se ni ocekivati da je Aristotel
sasvim nedvosmisleno i definitivno odgovorio na ova pitanja i da je svoju
zamisao o "prvoj filozofiji" doveo do kraja, bilo prvom bilo
u drugom smislu. On se, na primer, veoma dvoumio oko toga da li je ono
"bice kao bice", u stvari, isto sto i priroda (physis).
- Kritika Platonove teorije ideja -
U najznacajnijim Aristotelovim spisima moze se naci mnostvo prigovora
teoriji ideja, sto jasno pokazuje koliko je sam Aristotel bio tom teorijom
preokupiran. Glavnina tih prigovora sakupqena je u jednom poglavqu Aristotelovog
spisa nama poznatom pod naslovom Metafizika (rec je o poglavqu 9 prve
knjige Metafizike). To poglavqe i ne sadrzi nista drugo osim prigovora
koji se redjaju jedan za drugim bez komentara i posebnih razjasnjavanja.
Sve u svemu, tih prigovora samo u spomenutom poglavqu ima oko 25. No i
naredna druga knjiga (knjiga beta) Metafizike izlaze teskoce (aporije)
koje stoje na putu konstitucije "prve filozofije", samo sada
uglavnom bez osvrta na Platonovu teoriju ideja. Ocigledno, Aristotel je
"trazenu nauku" shvatao u njenoj sudbonosnoj ozbiqnosti i vaznosti
za qudsku mudrost i qudsko znanje uopste.
Izvestan broj Aristotelovih prigovora moze se rezimirati u jedan glavni:
ako ideje postoje, Platon i njegovi neposredni sledbenici nisu uspeli
da to postojanje na zadovoqavajuci nacin dokazu. Ima dobrih razloga za
pretpostavku da je Aristotel medju ove sledbenike ubrajao i samog sebe.
Ni on, dakle, nije uspeo da nadje zadovoqavajuci dokaz za postojanje ideja;
dokazi koje on u veoma sazetoj formi prikazuje ne mogu da izdrze prigovore.
Evo sta sam Aristotel o tome kaze: "Uopste, ovi dokazi (govori) o
idejama razaraju ono do cijeg postojanja nam je vise stalo nego do postojanja
ideja. Jer iz tih dokaza (govora) sledi da dijada nije prva, nego da je
to broj, da relativno prethodi apsolutnom (tj. onome sto postoji samo
po sebi), i sve druge protivrecnosti s principima, protivrecnosti u koje
su neki zapali sledeci mnjenja o idejama."
Znaci, ako se sama stvar lose dokazuje, biva ugrozeno "ono do cijeg
nam je postojanja vise stalo nego do postojanja ideja". [ta je to?
- To je "dijada kao ono pravo", kao ono sto sve drugo uslovqava
a samo nije nicim drugim (relativnim) uslovqeno. Zar "dijada"
(dvojstvo) nije broj? Aristotel je ocigledno pretpostavqao da nije. [ta
bi onda mogla biti ta tajanstvena "dijada"? - Najverovatnije,
ono iskonsko Jedno koje se vazda raspodequje na "vidqivo" i
"nevidqivo", "culno" i "umsko", "vremenito"
i "vecno", "ograniceno" i "neograniceno",
"jedinstveno" i "mnostveno", itd. - sve se suprotnosti
postojanja i bivanja mogu ovde naredjati. One, zajedno sa onim Jednim
koje ih sjedinjuje, sacinjavaju prve principe (prva pocela), a do toga
moramo vise drzati nego do pukog "mnjenja o idejama".
Mnostvo drugih Aristotelovih prigovora ide za tim da pokaze losu uskladjenost
teorije ideja sa onim sto postoji i sto se zbiva u nasem culnom svetu,
a sto mi neposredno opazamo i osecamo. Ovde opet dolazi do punog izrazaja
Aristotelova odbojnost prema platonistickoj i pitagorejskoj sklonosti
da stvari naseg sveta budu interpretirane uz pomoc brojeva i geometrijskih
figura, dakle kvantitativno, a ne kvalitativno. Platon i platonicari,
osim toga, nisu uopste imali pravo razumevanje "pocela kretanja",
pod kojim Aristotel razumeva nesto kao neposredni prirodni uzrok (causa
efficiens). To je tzv. delatni i proizvodeci uzrok, ali Aristotel je bio
daleko od toga da taj uzrok zamisqa na nacin modernih prirodnih nauka,
kao neki cisto mehanicki uzrok.
Ukratko, Aristotelova kritika teorije ideja sadrzi mnostvo uglavnom tehnickih
prigovora koji pogadjaju nesavrsenu izvedbu te teorije, a, drugo, i njenu
vezanost za matematiku. Ovo drugo je vaznije od prvog, jer se tu zapravo
i nalaze koreni Aristotelovog samostalnog filozofskog puta, odnosno koreni
razlikovanja i sukobqavanja aristotelizma i platonizma u potonjim vekovima.
Mnostvo drugih pojedinosti doprinelo je da ovo razlikovanje i ovaj sukob
postanu razudjeniji i reqefniji. Ali u samoj osnovi, sasvim je izvesno
da Platon nije zasnovao meta-fiziku, tj. onu "prvu filozofiju"
koja svoje uporiste ima u sferi culnog sveta u kojem dominira ono biolosko.
Aristotelov "prvi pokretac" nije koncipiran kao Platonov "demijurg"
koji gradi nas svet po matematickim principima. Aristotelov "prvi
pokretac" je predstavqen kao vecno i nepresusno izvoriste zivotne
energije naseg sveta, te kao alfa i omega smisla celokupnog bivstvovanja.
No oba filozofa saglasna su u tome da je poslednja svrha celokupnog postojanja
neko dobro i da se do otkrivanja ovoga moze dospeti samo vaqano uvezbanom
upotrebom uma.
Zasnivanje logike
Uopsteno i bez velike pogreske moglo bi se reci da je Aristotel zasnovao
sve filozofske discipline kao discipline, odnosno kao zasebna podrucja
filozofskog istrazivanja. Svakoj od ovih disciplina on je odredio njeno
mesto u sistemu znanja, koji je na taj nacin koncipovan kao neki generalni
plan u kojem svako moguce i svako vec izgradjeno znanje dobija svoje odgovarajuce
mesto i funkciju. Disciplina kojom cemo se sada pozabaviti dobila je,
tek posle Aristotelove smrti, naziv logika. Iako sam Aristotel nije za
tu disciplinu nasao odgovarajuce ime, nema nikakve sumnje u to da je upravo
on njen tvorac, i to gotovo od pocetka do kraja. Drugim recima Aristotel
nije nijednoj drugoj disciplini (izuzimajuci donekle fiziku) dao takav
kompletan oblik izgradnje kao sto je to ucinio sa logikom.
Sam naziv logika etimoloski je vezan za logos i sadrzi istu dvosmislenost
kao i logos. Logika je, naime, jedan nauk koji obuhvata prvenstveno misqenje,
ali isto tako i govor kojim se misqenje iskazuje, saopstava, obelodanjuje.
NJen polozaj u sistemu znanja je unekoliko izuzetan, jer zahvatajuci ujedno
forme misqenja i govora, kao i medjusobnu povezanost tih formi, logika
se pokazuje kao anatomija celokupnog sistema znanja. Ako je njen status
u sistemu znanja takav, onda je logika ujedno u polozaju da ukazuje na
smisaonu strukturu postojeceg kao takvog. U tom smislu, ona bi mogla biti
shvacena kao zaseban aspekt metafizike, onaj kojim se ono metafizicko
iskazuje i postavqa u okvire smrtnim qudima dostupne mudrosti. No taj
aspekt same stvari nije lako uocqiv direktno iz Aristotelovih logickih
spisa. U ovima je saopsteno veliko mnostvo tehnickih detaqa i mnostvo
raznovrsnih pravila, tako da se od tog mnogobrojnog drveca suma uopste
ne vidi. Takvo prisustvo tehnickih detaqa i pravila Aristotelovim logickim
spisima daju jedno posebno obelezje, prema kojem ovaj logicki nauk lako
moze da bude svrstan u "pojeticke nauke" pored retorike i poetike.
Izdavaci Aristotelovih dela sabrali su sve njegove logicke spise ujedno,
dajuci im zajednicki naslov Organon. Ovaj naslov je najcesce prevodjen
recju orudje (instrument) misqenja, i to bas s obzirom na onu tehnicku
stranu Aristotelovih logickih spisa. Ali "organon" isto tako
znaci i "organ", pa se srz onoga sto je u logici dato moze shvatiti
i kao organsko kazivanje istine bica kao bica, kao logos postojeceg koji
se moze shvatiti, a bivajuci shvacen mora se prihvatiti.
Pogledajmo sada iz kojih se posebnih logickih spisa sastoji Organon. To
su: Kategorije, O tumacenju, Analiticka prva, Analiticka druga, Topika,
Sofisticka pobijanja. Od ovih sest posebnih spisa, samo Analitika prva
i Analitika druga obuhvataju ono sto se u modernim vremenima naziva logikom
zajedno sa opstom metodologijom. Kategorije su svojevrstan uvod u metafiziku
i fiziku, ujedno i u nauku o jeziku. Spis O tumacenju razjasnjava sta
je logos (govor), razlazuci ovaj na njegove elementarne sastojke: imenice,
glagoli, recenice, potvrdjivanje, poricanje. Ovde se izricu dve znacajne
teze: (1) govor (logos) je spoqasnji izrazaj unutrasnjih dozivqaja u dusi,
a ovi dozivqaji su opet, sa druge strane, srodni stvarima, dakle, necemu
objektivno postojecem; otuda je moguce da se qudi medjusobno govorom sporazumevaju,
iako govore razlicitim jezicima ili se izrazavaju razlicito u istom jeziku;
(2) istina i laz nisu u samim recima (pojmovima), nego u spojevima reci
(u sudovima). Ova druga teza je suprotna onom sto je Platon zastupao:
istina i laz su u dobrim i losim pojmovima (postoji istinski Sokrat, ali
mnogi imaju laznu predstavu o Sokratu, kao sto i cula daju laznu predstavu
o Suncu).
Obe Analitike sadrze ono sto moderni nazivaju logikom i metodologijom,
izuzimajuci tzv. induktivnu i matematicku logiku koje su tvorevina modernih
vremena. Spis Topika, kao sto mu sam naslov nagovestava, obuhvata tzv.
"opsta mesta", one govorne strukture i pravila, sto se nalaze
i dolaze do svog izrazaja u tada popularnim dijaloskim dvobojima i rasprama,
tj. u onom sto je Aristotel najcesce razumevao pod "dijalektikom".
Naziv "opsta mesta" dat je tim strukturama i pravilima zbog
toga sto, po Aristotelovoj proceni, dijaloska izvodjenja ne zahtevaju
ekskluzivnu naucnu strogost u dokazivanju i pobijanju, nego nekako pripadaju
opstequdskom saobracaju. Najzad, spis Sofisticka pobijanja uglavnom sadrzi
razotkrivanja onih zamki (sofizmi i paralogizmi) koje qudi vicni govoru
i raspravqanju najcesce upotrebqavaju ili u njih i ne znajuci zapadaju.
Etika
Ovde jos jednom imamo priliku da o Aristotelu govorimo kao osnivacu jedne
nove nauke. Toj nauci je on dao ime etika. Ovo ime etimoloski je vezano
za rec ethos, koja oznacava ono sto je obicajima od davnina ustanovqeno
da vazi za qudsko delanje i ponasanje. Rimqani su grcku rec ethos zamenili
svojom - mos (genitiv, moralis), odakle potice nasa rec moral. Etika,
kako smo ranije videli, spada u "prakticne nauke", tj. u one
nauke koje qudsko delanje i ponasanje proucavaju i oblikuju, dajuci mu
oblik sistematskog znanja. Etika kao takva ne stvara moral, jer je on
vec sadrzan u qudskom delanju i ponasanju kao njihov regulativ i vodj.
Etika je samo produbqeno i sistematisano znanje o moralu. Ali kad je jednom
vec oformqeno, takvo znanje moze naknadno da bude upotrebqivo za individualno
i kolektivno usavrsavanje mudrosti zivqenja.
Zasnivanjem etike Aristotel je ujedno imao da odgovori na pitanje da li
je moral necim uslovqen. Nasao je da svi qudi po svojoj qudskoj prirodi
teze postizanju nekog dobra, neke srece, kao sto isto tako teze da o tome
i o razlogu i svrsi svoga postojanja steknu neko znanje i mudrost. Ove
bi teznje, nasao je daqe Aristotel, bile nepotrebne i suvisne za slucaj
da je svaki covek kao jedinka dovoqan samom sebi, a takav slucaj bi sigurno
nastupio da je covek zver ili bog. Posto covek nije ni zver ni bog, razumqivo
je da on kao covek ne moze da zivi bez nekog zajednistva sa drugim qudima.
Ako je tako, postavqa se pitaqe koji oblik zajednistva najboqe odgovara
qudskoj prirodi. Aristotelov odgovor je: drzava. Iz tog odgovora proishodila
je jedna od njegovih glavnih definicija qudskog bica: "^ovek je politicko
zivo bice" (anthropos zoon politikon). Drzava, mislio je Aristotel,
nastaje radi odrzanja qudskog zivota, a postoji radi srecnog zivota. Ona
je kao celina vaznija od jedinke, jer qudska jedinka ne bi mogla opstati
izvan organizovane zajednice. Ali, drzava nije samoj sebi svrha, nego
je njena srha u dobru i sreci njenih gradjana.
Drzava za Aristotela nije bilo kakva zajednica, nego zajednica zasnovana
na pravu i zakonima. To je, dakle, na pravnim (pravicnim) nacelima uredjena
zajednica. Jedino takva zajednica omogucuje da "covek, kada postigne
svoj puni razvoj, postane najboqe od svih zivih bica". Jer, jedino
u zajednici uredjenoj po pravu (pravicnosti) i zakonima, qudsko bice moze
da razvije svoje prirodne potencije, koje Aristotel naziva razumom i vrlinom.
Ukoliko do takvih preduslova i takvog razvoja ne dodje, "covek postaje
najizopacenije i najdivqije bice i najgore od svih u zadovoqavanju polnog
nagona i gladi". To su uglavnom razlozi koji su Aristotela doveli
do zakqucka da je nauka o drzavi, tj. "politika", najvaznija
medju "prakticnim naukama". Ona je, dakle, fundamentalna "prakticna
nauka", iz cega sledi da se etika bar jednim znacajnim delom temezi
na politici, odnosno da se moral bar jednim znacajnim delom temezi na
pravu.
Od obimnih i suptilnih Aristotelovih etickih razmatranja, odabracemo ovde
samo njegovo razmatranje o qudskoj sreci. Svi su qudi i obrazovani i neobrazovani,
kaze Aristotel, saglasni u tome da je sreca vrhunsko dobro i najvise od
svih ostvarqivih dobara. To znaci da su sva druga dobra kojima qudi teze
(ukqucujuci i teznju ka znanju i mudrosti) podredjena teznji ka onom najvisem,
ka sreci. Ali sta je sreca? Mnogi misle da sreca nije nista drugo do imati
ugodan zivot i postizati uspehe. Neobrazovani, kaze Aristotel, zamisqaju
srecu kao uzivanje, bogatstvo ili kao pocasti i slavu; a cesto jedan isti
covek razlicito zamisqa srecu u razlicitim situacijama (kad gladuje, misli
da je sreca u sitosti; kad je bolestan, misli da je sva sreca u zdravqu;
kad je u oskudici, misli da je sva srecu u obiqu).
Posto je izveo sva neophodna kriticka preispitivanja svega sto qudi podrazumevaju
kad govore o sreci kao najvisem dobru, Aristotel je zakqucio da se sreca
moze definisati kao autarkeja, tj. kao potpuna individualna nezavisnost
i zadovoqstvo samim sobom. Tu se naravno podrazumeva mera te samodovoqnosti
i nezavisnosti s obzirom na obaveze qudske jedinke prema drugima i prema
drzavnoj zajednici. Polazna definicija srece mora se dopuniti, jer covek
kao covek mora da se razlikuje, s jedne strane, od coveka kao strucnjaka
a, s druge strane, od zveri i boga. Stoga se, kao specificno qudski, odredjuje
onaj zivot koji je ispunjen delatnoscu, svojstvenom razumnom bicu. Kako
onda postici onu "autarkeju", onu samodovoznost i kako se mora
razumno delati da bi se doslo do zadovoqstva samim sobom? Jedino tako
sto ce se postici sklad nase duse sa njenom vrlinom. Jednostavnije receno,
svaki covek moze da bude srecan jedino ako je uspeo da uskladi sopstvene
teznje sa sopstvenim sposobnostima. Ako tezi necemu sto nadmasuje njegove
mogucnosti i sposobnosti, covek neizbezno mora biti nesrecan.
Obicno se govori o tome da je Aristotel prihvatio i da je cak i opravdavao
ustanovu ropstva. To je istina, ali treba imati u vidu i cinjenicu da
je on razlikovao, da tako kazemo, dve vrste qudskog ropstva. Jedno je
ono u koje se zapada sticajem nesrecnih okolnosti kao sto je zarobqavanje
u ratu. Oni koji na taj nacin zapadaju u ropstvo nisu, po Aristotelu,
"robovi po prirodi", nego po efektu sile kojoj ne mogu da se
odupru na drugi nacin, osim da izaberu smrt. Tu vrstu ropstva Aristotel
nije opravdavao, mada ju je prihvatao kao nesto neizbezno. Druga vrsta
ropstva je ona koju je Aristotel opravdavao, oznacivsi je kao "prirodno
ropstvo". "Rob po prirodi" je onaj ko ne moze da pripada
samom sebi, onaj ko po svojim sposobnostima mora da pripada nekom drugom,
pa cak i da nalazi neko samozadovoqstvo u tome sto se odrice sopstvene
samostalnosti i sto pripada nekom drugom, a ne samom sebi. Ovome je Aristotel
dodao jos jednu odredbu "prirodnog ropstva": "onaj ko je
u stanju da samo telom radi (a ne umom), predodredjen je da se pokorava
i po prirodi je rob".
Ovo poslednje tvrdjenje ne podrazumeva kao obavezu da "rob po prirodi"
samog sebe tako shvata i naziva. Ali ono podrazumeva Aristotelovo aristokratsko
samoqubqe i uverenja da qudi "po prirodi" nisu i ne mogu biti
jednaki, po svome socijalnom statusu i polozaju. Tu se i ne govori o nekoj
drugoj mogucoj jednakosti qudi, jer je takve druge mogucnosti Aristotel
cesto spominjao: na primer, jednakost u teznjama ka sreci, ka dobru, ka
znanju; potom, jednakost u anatomskoj i fizioloskoj gradnji qudskih bica
i slicno.
Zasnivanje kvalitativne fizike
