ZAKLJUCAK
Slikari devetnaestog veka razmisljali su poslednjih godina zivota hoce li i na koji nacin, njihovo delo i u buducnosti delovati. "Primitivac sam na ovom putu koji sam otkrio", rekao je Cezanne, zaleci sto se prerano rodio. Gauguin je tvrdio da je njegova zasluga manje u samom njegovom delu, vec u cinjenici da je ucestvovao u "oslobadjanju slikarstva od svih stega, od sramotnih mreza kojima su ga skole i akademije sapele, ali pre svega od svake osrednjosti". Ovo sigurno nije bila neskromna konstatacija, ali poznajuci njegovo delo mozemo reci da je bila opravdana. Van Gogh je na kraju dosao do uverenja da ce bar u slikarstvu doci do preporoda – "cinjenica koju ne bismo smeli potceniti". Ali i on je mislio da je na drugima da novu umetnost – kojoj je on samo utro put – dovedu do vrhunca. Tako je i bilo, jer oni su samo otvorili vrata tj. formirali osnovu za nekoliko modernih pravaca ili bolje receno za modernu umetnost uopste. Generacija 1889.g. izvrsila je revoluciju u idejama, ali je nije u potpunosti provela u delo. To je samo priprema za revoluciju koju ce ostvariti umetnici u 1905.godini, godini cuvenog Salona kada su "divlji" oglasili svoju prvu, a za neke i svoju poslednju, riku. Povodeci se za Gauguinom, Cezanneom, Van Goghom, velikim vodjama pokreta, postimpresionisti su pripremili fovizam, kubizam, ekspresionizam, pa cak i nadrealizam.
Njihova umetnost nam je pomogla da izostrimo nas vid i da damo maha nasim osecanjima. Istovremeno oni su u novi vek preneli pouku koja je bila dobro shvacena: jedno umetnicko delo nalazi svoje puno opravdanje jedino ako je ono umetnikova izrazajna "umna operacija".
UVOD CEZANNE GAUGUIN SEURAT TOULOUSE-LAUTREC LITERATURA
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
