Име
Босна помиње се први пут средином
X
вијека у спису О управљању царством
(De
administrando
imperio)
византијског цара и писца
Константина
Порфирогенита
као област у саставу Србије. Од насељених мјеста „у земљи Босни“ наводи Катеру
(вјероватно
Которац
код Сарајева) и Десник (такође околина Сарајева). На подручју данашње Босне и
Херцеговине код Порфирогенита се помињу још и град Соли (Σαληνέσ
- Салинес) и области
Травунија, Захумље и Паганија
и жупе пљевска, имотска и ливањска.
Босна је у вријеме када се први пут помиње у историјским изворима била само
географски појам.
Средином
VII
вијека Босну насељавају
словенска
племена. Порфирогенит у поменутом спису пише
да су Босну населили Срби.
Организација
Јужних Словена
била је племенска и демократска. Од средине
VIII
вијека племена се уједиљују и стварају се прве јужнословенске. Босна је задуго
била подијељена у више неповезаних жупа, које су подлијегале час једној час
другој страни. У
IX
вијеку, завршен је у њој и процес покрштавања, којем су се најдуже одупирала
гусарска племена око Неретве,
Неретљани.
Послије
погибије српског кнеза
Часлава
у сукобу са Угрима (Мађарима),
дошло је до осамостаљивања Босне. Њена самосталност је била кратког вијека, јер
ју је недуго потом освојио хрватски краљ
Михаило Крешимир
(949—969). Крајем
X
вијека бугарски цар
Самуило (976—1014)
је на походу на Далмацију прешао преко Босне. Када је византијски цар
Василије II Бугароубица
(976-1025)
покорио
остатке Самуилове
државе,
Византијско царство је стекло превласт над читавим Балканским полуострвом.
Врховну власт Византије је признавао и босански бан. Међутим, та власт је била
више номинална него стварна. За вријеме краља Бодина (1081-1099)
Дукља, која је у
XI
вијеку била средиште српског отпора византијској превласти, под својом је влашћу
објединила сусједне српске области Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Између
1081. и 1088. краљ Бодин је за кнеза Босне поставио
Стефана.
Послије
смрти краља Бодина 1099.,
Дукља је утонула у унутрашње борбе између чланова краљевских породица. Рашка је
потпала под утицај Византије, а Босна Угарске. Наиме, крајем
XI
вијека угарска власт се стабилизовала у Срему, а почетком XII се проширила на
Хрватску (1102) и романске градове у Далмацији (1107—1110). Тако је Босна
окружена са сјевера и запада моћним сусједом. Од 1138. угарски краљеви су се у
својим повељама титулисали и као господари Босне. Међутим, у Босни су у то
вријеме стварно владали домаћи банови, који су само формално признавали врховну
власт мађарског краља. У то вријеме је ради заједничке борбе против Византије
дошло је до зближавања Срба и Угара и склапања породичних веза између владајућих
породица.
Први
познати босански бан био је угарски вазал
Борић
(1150—1163), који је имао и посједе у Славонији. У то вријеме је дошло до
династичких борби у Угарској, а Бан Борић је подржавао византијског штићеника
Стефана IV.
Међутим, током 1163. године Стефан IV
је збачен са пријестола и тада је настрадао и бан Борић.
Након
тога дошло је до новог византијско-угарског рата у којем је побједу однијела
Византија те је 1166. завладала
Далмацијом, великим дијелом Хрватске, Сремом и
Босном. Међутим, послије смрти византијског цара Манојла I Комнина 1180. године
рашки велики жупан
Стефан Немања
се осамосталио. Тиме су уједно прекинуте и политичке и културне везе између
Босне и Византије, јер се сада Србија нашла између. Уклањање византијске
превласти из западног Балкана имало је за посљедицу јачање притиска Угарске која
је настојала да завлада свим српским земљама. Угарској превласти одупирао се и
бан Стјепан
(1163-1180).
Најпознатији босански владар, бан
Кулин
(1180-1204),
владавину је започео као византијски вазал. Како је угарски утицај у Босни јачао
а византијски слабио тако се и бан Кулин приклонио Угарској. Наиме, Угарска је
већ 1181. повратила власт над Хрватском, Далмацијом и Сремом, те је са
савезником Србијом даље продрла све до Софије.
Бан Кулин
Мирна
владавина бана Кулина запамћена је као доба сређености, напретка и благостања,
што илуструје позната крилатицa:
Од Кулина
бана и добријех дана. Бан је одржавао добре
односе са Србијом и са Дубровником, а дубровачким трговцима је
Повељом Кулина
Бана
дао велике повластице. Дубровачки писци и су у своја дјела унијели много записа
о бану и дали су огроман допринос томе да буде запамћен у историји. Тешкоћу у
Кулиновој владавини представљала је чињеница
да
је штитио и подржавао јеретичку
Цркву босанску
што му је донијело одређене сукобе и са папом и са Угарима.
Насљедник Кулина био је бан Матија Нинослав (1233-1250). Успјешно је одбио нападе у крсташком рату који је против њега покренула Угарска и тако је сачувао независност. Он је Дубровчанима потврдио раније дате повластице, а из многих докумената и исправа које је издавао сазнаје се државно и друштвено уређење босанске државе.
Након
Нинослављеве смрти Босну су освојили Мађари и подјелили је на више области. У
ужој Босни, тј. у области око извора ријеке Босне, остао је на власти Нинославов
рођак, бан
Пријезда
I
Котроман
(1250-1287),
који се сматра оснивачем династије
Котроманића.
Крајем
XIII
и
почетком
XIV
вијека у Угарској долази до династичких сукоба пошто је до тада владајућа
династија Арпадоваца изумрла. Велики утицај у овим сукобима имаола је
хрватско-далматинска владарска породица Шубић-Брибирски, која се залагала за то
да Карло Роберт, потоњи угарски краљ, сједне на пријесто. Глава те породице,
кнез Павле Шубић,
добио је 1299.
дијелове Босне, а послије се постепено ширио и 1305. потпуно потиснуо
Стјепана I
Котроманића
(1287-1314),
Пријездиног унука. За владара Босне тада поставља свога сина
Младена Шубића
(1305-1322),
који влада највећим дијелом државе иако Стјепан I остаје званични владар. Нови
владалац није био способан као отац те је убрзо изгубио подршку поданика а
против себе окренуо околне владаре, српског краља Милутина и мађарског краља
Карла. Убрзо је изгубио власт, а нови бан Босне постаје законити насљедник
пријестола
Стјепан
II
Котроманић
(1314-1353),
син Стјепана I, који се истакао у борби против Младена Шубића.
Стјепан
II
је био опрезан и мудар владалац. Користио је несреће и метеже других да ојача и
прошири своју власт: падом Шубића заузео је дијелове Завршја, а кад су у Србији
настале борбе за власт послије смрти
краља Милутина
1321.,
заузео је Хум.
Послије
се проширио и на области Соли и Усоре, које је преотео од Милутиновог нећака
Владислава. Државу је економски уздигао, унаприједио је трговину, поготово након
ширења ка југу и освајања излаза на море, а отворио је и руднике у Остружници,
Хвојници, Крешеву и Сребреници. Удао
је своју кћерку за мађарског краља Лудвига Великог, Карловог сина, што је
значајно поправило дипломатску позицију Босне.
Стјепан
II
је створио јаку, сређену и изнутра чврсту државу.
Стјепана II
Котроманића наслиједио је његов синовац
Твртко
I
(1353-1391).
Био је најславнији владар Босне, а по мајчиној линији био је Немањић. Његов
прадједа био је српски
краљ Драгутин.
Твртко је на пријесто дошао млад, са петнаестак година. Имао је много неприлика
првих година владавине: властела, међу којом је био и његов брат Вук, га је
свргнула због неискуства и младости. Када је Твртко, помоћу мађарског краља
Лудвига, угушио ту буну, почео је да сређује односе у земљи, а 1373. је, у
савезу с кнезом
Лазаром,
побједио ометнутог великаша
Николу Алтомановића
и заузео његове области -
Подриње
и Полимље. Пошто је био сродник Немањића, чија се главна лоза угасила смрћу
Уроша Неајког 1371., и пошто је у оквиру своје државе имао знатне дијелове и
некадашње Српске државе, одлучио је да се крунише за краља Срба и Босне.
У
Милешеви,
на гробу Светог
Саве,
Твртко се на Митровдан
1377.
крунисао за краља:
По милости Божјој краљ Србљем, Босни, Поморју и
Западним странама. Од тада Твртко свом
имену придодаје и име Стефан, а то име које прераста у титулу задржавају и
потоњи босански владари.
Споменик Твртку Првом у Тузли
Касније, у периоду
1378-1385,
Твртко шири власт у приморју, требињској области, Конавлима код Дубровника и
северној Зети. Користи борбе у Мађарској које настају након Лудвигове смрти 1382
и добија од његових насљедника
Котор.
Кнезу Лазару је помогао на
Косову
1389. Пред крај живота, Твртко је настојао под своју власт ставити и
Далмацију,
у чему је и успио. Од 1390. потписује се као Краљ
Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја.
Изненада умире
1391.
Након Тврткове смрти услиједило је нагло слабљење државе. Владари, који су се често смјењивали, постали су само интрументи великаша и нису имали стварну власт, док су се великаши потпуно осамосталили. Твртков млађи брат и насљедник, Дабиша (1391-1395), владао је врло кратко, а наслиједила га је супруга Јелена (1395-1398), која такође није могла учврстити власт. Локални феудални господари постајали су све важнији фактор. За себе су приграбили владарске приходе, самостално су водили политику и преговарали са сусједним државама. Њихове међусобне борбе за превласт Босну су одвеле у грађански рат и феудалну анархију. Такво стање на кратко вријеме је промијењено након упада Турака, који су већ одавно представљали значајан фактор на Балканском полуострву, 1398. Великаши су тада за краља поставили Стефана Остоју (1398–1404). Збачен је након што је олако прихватио угарску врховну власт над Босном што није одговарало властели. Тада краљ одлуком властеле постаје Тврткo II Твртковић (1404-1408) који се такође кратко задржава и бива свргнут након што мађарски краљ Жигмунд (1387-1437) заузима цијелу Далмацију у приближава се Босни. Властела враћа на пријесто Стефана Остоју који се заклиње у борбу против Мађара. Мађари ипак упадају у Босну 1410. и дијеле је на више. Тада настаје велики грађански рат у којем а велику улогу игра угарски двор и у коме учествује и Млетачка, а поједини великаши као своје савезнике увлаче Турке. Тада Турци заузимају неке градове и постају незаобилазан фактор у Босни. Неколико пута долази до смјењивања и поновног враћања на пријесто краљева Твртка II и Остојиног сина Стефана Остојића (1418–1421). Твртко ипак 1421. преузима власт, али политичка ситуација је далеко од идеалне. Држава све дубље тоне у анархију док многи великаши признају врховну турску власт.
Стјепан Томаш
Након што Твртко умире 1443., за краља се бира Стјепан Томаш (1443-1461), потомак Остоје. Прилике на Балкану бивале су све горе. Мађари су жељели да се обрачунају са Турцима али је очекивана помоћ папе и западноевропских држава изостала усљед њихових унутрашњих проблема. Стјепан Томаш, који је био турски вазал, био је беспомоћан. Пред крај владавине покушао је да уједини Српску деспотовину са Босном, које су иначе током прве половине петнаетог вијека константно ратовале око Сребренице, али је та идеја пропала након што су Турци лако ушли у Смедерево 1459. и уништили Србију. Падом Смедерева ситуација се у Босни додатно погоршава. Стефан Томаш умире 1461., а насљеђује га син Стјепан Томашевић (1461-1463). Нови краљ није могао да се супротстави Турцима који покрећу војску на Босну и заузимају је, а Стјепана Томашевића убијају 1463. у Кључу. Херцеговина, у којој се још раније осамосталио херцег Стјепан Вукчић Косача, пала је двије године касније, 1465. Неки градови на сјеверозападу одолијевали су још неколико деценија док нису и они пали у руке Турака. Тако је средњовјековна босанска држава пропала, а простори на којима је била потпали под Турке и ту остали све до Берлинског конгреса, 1878.
