Чим су створени услови за сређивање унутрашњих прилика, поставило се питање поделе власти између српских старешина. Милош је настојао да све старешине потчини. Због тога је дошао у сукоб са више виђенијих људи, али их је без милости уклањао. Тако је до краја 1817. године погубио Петра Молера, Мелентија Никшића, Симу Марковића и Павла Цукића. Када је 1817. године Карађорђе прешао у Србију са намером да поново покрене борбу са Турцима, Милошу је везир наредио да га убије. Тако је Милош Обреновић крчио пут својој неограниченој власти. Скупштина нахијских кнезова, сазвана децембра 1817. године, прогласила га је за врховног кнеза Србије.
У раду на учвршћивању положаја Србије Милош је испољио велику енергију и одлучност. Настојао је да проширењем и обезбеђењем права Србије што више ојача своју власт и повећа своју економску моћ. Успешно је потискивао Турке кад је посреди било решавање унутрашњих питања и упорно је захтевао аутономију, у чему је Србији помогла и Русија, која се заузимала да Турска званично потврди Србима права дата миром у Букурешту 1812. године. Турска се конвенцијом у Акерману (1826) и миром у Једрену (1829) обавезала да хатишерифом потврди аутономна права Србије. Хатишериф је званично прочитан у Београду 1830. године. Исте године султан је посебним бератом потврдио Милоша за наследног кнеза. Хатишериф (1830) означио је велики преокрет у развоју Србије. Данак Турској је тачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Најзад, Порта је обећала да ће вратити и шест нахија, које је Србија изгубила 1813. године. Како је Турска одуговлачила са предајом нахија, Милош је 1833. године у тим нахијама подстакао побуну против Турака и одмах их запосео војском. Хатишерифом из 1833. године Порта је признала и ову промену. Спахијски (феудални) систем у Србији је укинут, сељаци су постали власници земље. С обзиром на то да је Србија била изразито аграрна земља, решење аграрног питања било је важан услов за општи привредни развој, а тиме и за даљи друштвено-политички и културни развој.

ПОВРАТАК НА ГЛАВНУ СТРАНУ