Web design by DL	Vaša trenutna lokacija je: Početna strana/Andrićeva djela/Esejistika

KRITIČKO-ESEJISTIČKI TEKSTOVI

    Andrić je pisac koji stvaralački misli o svim fenomenima čovekove egzistencije, pa su i njegovi kritički i esejistički tekstovi, i stilom i temama, neodvojivi deo njegovog celokupnog stvaralaštva. Iako po vokaciji nije bio kritičar, pisac je ostavio dragocene eseje o važnim pitanjima čovekovog postojanja i umetničkoga poslanja, kao i kritičke osvrte o mnogim svetskim i našim piscima. U posthumno objavljenim Sabranim delima Ive Andrića u nekoliko knjiga (Istorija i legenda, Umetnik i njegovo delo, Staze, lica, predeli) sakupljeni su svi piščevi kritički i esejistički tekstovi među kojima se izdvajaju eseji o Vuku Karadžiću, Njegošu, Matošu, Petru Kočiću, Simi Matavulju, Voltu Vitmenu, Petrarki, Goji, Adamu Mickijeviču, Maksimu Gorkom, Simonu Bolivaru, Hajneu, zatim tekstovi o stilu i jeziku, beleške za pisca i o rečima, članci o fašizmu, o prevođenju i značaju biblioteka, o dnevnicima i odnosu prema literaturi, i nekim, za pisca važnim ličnostima: o Šopenu, učitelju Ljubomiru, mis Adelini Irbi, Rigi od Fere.

Razgovor s Gojom

    Jedan od najznačajnijih esejističkih ostvarenja Ive Andrića, prvi put objavljen 1935. godine. U ovome tekstu Andrić govori o opravdanosti i prirodi umetničkog stvaranja. U dijaloškoj formi ovoga eseja izlaže se gledište Gojinog druga iz mladosti Paola koji umetnika izjednačava sa Mesijom i zastupa gledište o božanskom i satanskom poreklu i demonskom karakteru umetnosti. Goja se suprotstavlja takvom mišljenju i kaže da se u samoj stvarnosti manifestuju pojave nestvranog i natprirodnog. On smatra da sve što u životu postoji od iskoni ima svoje opravdanje, već i time što postoji. Ostareli slikar govori o umetničkom poslanju koje povezuje ljude, pruža im radost i saznanja, sumira učinak svoga stvaralaštva deleći sa svim umetnicima parnju stvaranja i ushićenje pred svršenim umetničkim delom.

PUTOPISI

    Od trenutka kada je krenuo na studije u Zagreb, a potom Beč i Krakov, Andrić je često putovao. Radeći kao diplomatski službenik u jugoslovenskim poslanstvima u nekim evropskim gradovima, pisac je dobro upoznao ljude i predele zemalja u kojima je boravio. Prvi putopis Andrić je objavio 1914. godine pod nazivom „Pismo iz Krakova“ u Hrvatskom pokretu, za vreme studija na Jagelonskom univerzitetu. Živeći i učeći u Gracu, Andrić je 1923. godine utiske o životu i zemlji u vidu „zabeleški s puta“ pretočio u tekst „Kroz Austriju“.

    Život u mnogim prestonicama međuratne Evrope, inspirisao je Andrića da zapiše svoje utiske. On se, međutim, nije oslanjao samo na sopstvena čula i opažanja, već se za svako putovanje pažljivo pripremao i u beležnice upisivao podatke iz knjiga o istoriji, kulturi i tradiciji zemlje. U putopisima Andrić pre svega iznosi ono što jednu zemlju i njen način života čini specifičnim.

    Boravak u Italiji, Španiji i Portugaliji bio je plodonosan za pisca. Raznolikost predela, opojni i teški južni mirisi, bujni sokovi, blještavo plavetnilo neba i žarkost sunca, otvorenost i raskoš duha, bogata kultura i duga tradicija Južne Evrope, očarali su pisca. Pored priča koje su nastale u vreme njegovog boravka na jugu („Dan u Rimu“, „Noć u Alhambri“, „Bajron u Sintri“) i eseja o Goji i mostovima, Andrić je ostavio nekoliko zanimljivih putopisa o lepoti Juga: „Portugal, zelena zemlja“ (1931), „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj“ (1934).

    Ljubav prema Jugu nije, naprotiv, isključivala piščevo interesovanje za Sever. Dok je putovao po Skandinaviji, u zrelijim godinama, kada strasti i emocije polako ustupaju pred intelektom, Andrića su inspirisali čistota ledenog Severa, kristalna prozirnost vazduha, ponoćno sunce i čarobni sjaj polarne svetlosti. Svedenost pejsaža iza kojeg ključa život i uzdržan i prividno hladan severni čovek i njegova prikrivena strast, bili su piscu tema nekolikih putopisnih zapisa:„Sever“ , „Zemlja na Severu“ (1965).

    Neki Andrićevi putopisi nastali su neposrednim povodom: „Na Nevskom prospektu“ (1946) i „Utisci iz Staljingrada“ (1947) napisani su kao rezultat pičevog službenog boravka u Sovjetskom Savezu. Drugi, pak, kao „Na vest da je Brusa pogorela“, nije zapravo pravi putopis, nego naknadno prisećanje na grad koji je pisac upoznao ranije i kojim je bila inspirisana Prokleta avlija. Vojnovićevo delo Maškarate ispod kuplja Andriću je poslužilo samo kao povod da u tekstu „San o gradu“ napiše odu Dubrovniku. Nekoliko tekstova o Sarajevu („Jedan pogled na Sarajevo“, „Na jevrejskom groblju u Sarajevu“ i „Raja u Sarajevu“), zatim onaj o hercegovačkom kršu („Na kamenu, u Počitelju“), jadranskoj lepotici Boki Kotorskoj („Trenutak u Toploj“), ili opisi Ohrida („Kraj svetlog Ohridskog jezera“) i slovenačkih predela („Dolinom Radike, i dalje“ i „O letovanju u Sloveniji“) predstavljaju, zapravo, rezultat piščeve ljubavi, razumevanja i poznavanja njegove tada velike i raznoilike zemlje.

Vaša trenutna lokacija je: Početna strana/Andrićeva djela/Esejistika