Web design by DL	Vaša trenutna lokacija je: Početna strana/Nobelova nagrada

    Izražavam kao svoju najveću želju da se pri dodjeljivanju nagrade ne uzima u obzir nacionalna pripadnost kandidata, što znači da se nagrada dodijeli najzaslužnijem, bio on po porijeklu Skandinavac ili ne.

Alfred Bernhard Nobel, Pariz, 27. novembra 1895.

    Neposredno uoči donošenja odluke Nobelovog komiteta o laureatu iz oblasti književnosti za 1961. godinu, vodeća švedska izdavačka kuća Albert Boniers objavljuje u izvanrednom prevodu slavistkinje Gun Bergman Andrićev roman Na Drini ćuprija, a ubrzo potom i Travničku hroniku, Prokletu avliju i dva izbora pripovedaka.Andrićeva naklonost i vezanost za skandinavske pisce bila je, po sopstvenom svedočenju, naglašena još iz mladićskog doba. Visoko je cenio Strindberga, Selmu Lagerlef, Harija Martinsona i Ejvida Jonsona. Ta obostrana vezanost podigla je most koji je našu književnosti našu zemlju na najlepši način povezao sa dalekom Švedskom, njenim narodom i neobičnim jezikom. Odluka o izboru laureata Nobelove nagrade iz oblasti književnosti doneta je 26. oktobra 1961. godine. U najužem izboru su, pored Andrića, bili i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.

    Sačuvana je serija fotografija načinjenih toga dana u Andrićevom stanu u Beogradu, u Proleterskih brigada 2a (danas Spomen-muzej Ive Andrića, Andrićev venac 8). Susreti sa novinarima, fotoreporterima, đacima, prijateljima i kolegama piscima označili su početak praznične atmosfere koja će potrajati puna dva meseca. Sami književnici su prvi izrazili radost i čestitali, među njima Erih Koš i Miodrag Bulatović, a svoje prve utiske povodom nagrade Andrić je podelio sa novinarima i članovima Udruženja književnika, na konferenciji za štampu, u Francuskoj 7. Njegova prepiska sa Gun Bergman, na relaciji Beograd – Stokholm, bila je vrlo živa. Andrić je bio pun pitanja u vezi sa pojedinostima i ceremonijalom svečane dodele nagrade, dužine govora koji je trebalo da održi, ali i o toaleti svojoj i svoje supruge Milice Babić-Andrić, što je sve činilo obiman i ozbiljan deo predstojećih obaveza.

    U pismu Gun Bergman od 17. novembra, Andrić joj javlja da je tekst govora završio: 2. Ja ću na banketu pročitati, na francuskom jeziku svoj govor u kom ću izraziti svoju zahvalnost i saopštiti nekoliko refleksija o pripovedanju i pripovedačkom delu uopšte. Sve to neće trajati nikako više od 15 minuta, možda nešto manje. – Mislim da ja ne treba da držim nikakve duge govore osim toga. Tekst je već spreman, pokazaću Vam ga čim dođemo.

    Andrić je u Stokholm otišao 5. decembra, u društvu supruge Milice. Svečana ceremonija dodele Nobelovih odličja za 1961. godinu u oblasti medicine, fizike, hemije i književnosti, održana je 10. decembra u raskošnoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije. Dr Anders Esterling, član Akademije, je Andriću prilikom uručenja nagrade rekao:... Veliko je zadovoljstvo za Švedsku akademiju da u Vama nagradi jednog vrednog predstavnika onog jezičkog područja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih. Sa izražajem naših iskrenih čestitki, ja Vas molim da primite ovaj znak počasti iz ruku njegovog Veličanstva Kralja... Ivo Andrić se potom obratio svojim govorom na francuskom O priči i pričanju (tekst govora je kasnije objavljen u godišnjoj publikaciji Nobelova nagrada u izdanju Nobelove fondacije, a nalazi se i u okviru njegovih Sabranih dela).

    U Spomen-muzeju Ive Andrića u Beogradu, u stalnoj izložbenoj postavci, nalaze se fotografije, pozivnice i programi protokola, raspored mesta za sedenje na svečanoj večeri priređenoj na dvoru švedskog kralja, kao i sama Nobelova nagrada. Ona se sastoji iz tri dela: Nobelove medalje, Nobelove diplome i dokumenta Skandinavske banke o novčanom iznosu Nobelove nagrade.

    Nobelova medalja je delo švedskog vajara i gravera M. Erika Lindberga. Na aversu je bareljef utemeljivača nagrade Alfreda Nobela, a na reversu bareljef mladića koji pod lovorom sluša i zapisuje pevanja muza. Ugraviran je stih iz VI pevanja Vergilijeve Eneide, na latinskom: Kako je slatko videti ljudski život oplemenjen pronalascima. Medalja je od zlata, promera 60,5 mm.

    Diploma Nobelove nagrade se sastoji iz dva dela, i osim osnovnih podataka o nobelovcu i sastavu Nobelovog komiteta, sadrži još i odluku o dodeli nagrade sa obrazloženjem. Ispisana je zlatotiskom na pergamentu kaširanom na dasci presvučenoj plavom kožom.

    Andrić se 17. maja 1962. godine obratio Savjetu za kulturu NR BIH u kojem saopštava svoju odluku da 50% dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade poklanja u svrhu unapređenja bibliotekarstva.

    Andrićev program boravka u Stokholmu je tih decembarskih dana bio ispunjen posetama i susretima – sa članovima Nobelove fondacije, studentima i profesorima Slovenskog instituta Univerziteta u Upsali, sa Georgom Svensonom, direktorom izdavačke kuće Boniers; Andrić je 13. decembra učestvovao i na tradicionalnoj svečanosti Dan Lucija, u Gradskoj kući u Stokholmu gde je krunisao najlepšu devojku, kraljicu svetlosti, a 16. decembra je otvorio izložbu posvećenu velikom indijskom pesniku Rabindranatu Tagori.

    Neke od pojedinosti o tim svečanim danima sačuvala je u sećanju i u svojim dnevničkim zapisima Milica Babić Andrić, Andrićeva supruga. Kao dugogodišnji kostimograf Narodnog pozorišta u Beogradu, i ličnost istančanog duha i širokog obrazovanja, ona je svojim kroki crtežima i uočavanjem detalja ostavila trag o Nobelovoj nagradi koji je impresionistički nov, svež i nadahnut.

    Svetla Nobelove pozornice blistaju do današnjeg dana na našim prostorima i u našoj književnoj baštini. Premda Ivo Andrić nikada nije voleo da govori o sebi i da se o njemu govori van konteksta onoga što je pisao, sa zahvalnošću i poštovanjem se sećamo priznanja kojim je on osvetlio i osvetlao našu književnost, duh, istoriju i jezik.

    U knjizi Istorija i legenda, u okviru Sabranih dela, objavljen je tekst Andrićevog govora O priči i pričanju, u kome on, između ostalog, kaže:

    ... " Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion va­rijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnike, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne i saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili sadašnjost. " ...

Zahvaljujem se zadužbini Ive Andrića (www.ivoandrić.org.yu) na posuđenom tekstu.

Vaša trenutna lokacija je: Početna strana/Nobelova nagrada