Zivot
i delo
Platon je potomak jedne od atickih plemickih porodica, kojoj je po majci
sest generacija unazad pripadao atinski zakonodavac, pesnik i jedan od
"sedmorice mudraca" - Salon. Po ocevoj porodicnoj liniji, govorilo
se da je Platonov daleki predak bio legendarni aticki kralj Kodrus. Posto
se dan Platonovog rodjenja poklapao sa praznikom rodjenja Apolona delfijskog,
stvoren je u potonjim vremenima mit da je Apolon bio pravi Platonov otac.
Platon se rodio 428. godine stare ere, godinu dana pre Periklove smrti,
a Sokrat je tada imao nesto vise od cetrdeset godina. Ziveo je dugo: osamdeset
i jednu godinu. Njegovi anticki biografi kazu da se Sokratu pridruzio
kao dvadesetogodisnji mladic, da je pre toga pisao tragedije i hteo da
ucestvuje u takmicenju tragickih pesnika, ali da je, prisustvujuci po
prvi put jednom sokratskom razgovoru, spalio svoje tragedije. Posle Sokratove
smrti, kazu isti biografi, pridruzio se Heraklitovom sledbeniku Kratilu,
a slusao je izlaganja i jednog Parmenidovog sledbenika. Tvrdi se, takodje,
da je putovao u severnu Afriku i Juznu Italiju i da je tamo izucavao matematiku
i obavestavao se o pitagorejskom ucenju. Tvrdnja da je putovao u Egipat
i razgovarao sa egipatskim svestenicima ne moze se uzimati kao previse
verodostojna; tako nesto je pripisivano gotovo svim slavnim ljudima, jer
se verovalo da su egipatski svestenici bili cuvari najstarije mudrosti.
Ali o Platonovim putovanjima na Siciliju svedoce njegova pisma, kojih
sto autenticnih, sto sumnjive autenticnosti ima 13 na broju.
Bibliotekar aleksandrijske biblioteke Trasil sredio je Platonovu knjizevnu
zaostavstinu, podelivsi je na devet tetralogija, po ugledu na ranije (u
Platonovo i Sokratovo vreme) uobicajeno grupisanje dela tragickih pesnika.
U svakoj tetralogiji bila su po cetiri zasebna dela. Na taj nacin, Trasilovo
izdanje Platonovih sabranih dela obuhvatilo je ukupno 36 spisa: 35 dijaloga
i 13 pisama uvrstenih u jednu celinu. Kasnije se pokazalo da jedan od
dijaloga - Epinomi (Dodatak Zakonima), nije napisao Platon, vec neko od
njegovih sledbenika. Ostalo je dakle 34 dijaloga, od kojih verovatno jos
neki nisu autenticni. Neizvesno je da li naslovi tih dijaloga poticu od
samog Platona, ili od Trasila, koji je najverovatnije dodao i podnaslove,
na primer: Drzava ili O pravicnosti, Fedon ili O dusi, Gozba ili O ljubavi,
i sl. Naslovi su davani pretezno prema imenima licnosti koje sudeluju
u dijalogu (Protagora, Gorgija, Fedon, Timaj, Fedar, i sl.), ali i prema
predmetu (Apologija, Drzava, Zakoni), a vrlo retko prema nekom dogadjaju,
pa i tada se imao u vidu dogadjaj koji se moze neograniceni broj puta
ponavljati (Simposion = Gozba). Diogen Laertije tvrdi da je Platon prvi
poceo da pise dijaloge, mada su drugi stari pisci to poricali. U svakom
slucaju, Platon je bio i ostao nenadmasan u toj vrsti filozofskog istrazivanja.
Njegovi ranijij dijalozi imaju izrazeniju dramsku formu od starijih, a
svi su uglavnom srednjeg ili manjeg obima, izuzev Drzave i zakona koji
su prilicno obimna dela.
Svi su Platonovi dijalozi sacuvani u celini, mada su izvorni rukopisi
mestimicnoiskvareni ili nejasni. Sadasnja izdanja i prevodi Platonovih
dela po pravilu sadrze na marginama posebnu paginaciju, koja potice od
izdanja celokupnih Platonovih dela na grckom jeziku 1578. godine u Lionu.
Ovo izdanje je s velikom akribijom priredio francuski helenista H. Stefanus
(Anri Etjen). On je zapravo prvi podelio svaku stranicu na pet priblizno
jednakih odeljaka, oznacavajuci svaki odeljak redom prvim slovima abecede:
a, b, c, d, e. Ovo je znatno olaksalo citiranje Platonovih dela i pronalazenje
citiranih mesta: dovoljno je staviti naslov dijaloga i stranicu sa slovima
koja blize pokazuje pocetak citiranog mesta, na primer, Drzava, 526c,
ili Resp. 526c, sto je isto (jer Resp. je skracenica od Republika = Drzava).
Nijedan od starih pisaca ne pominje neki Platonov dijalog, koji nama nije
poznat, pa iz toga mozemo da zakljucimo da su svi Platonovi dijalozi sacuvani,
sto je samo po sebi izuzetno i zacudjujuce. Objasnjenje tog zacudjujuceg
fakta moramo potraziti ne samo u izuzetnoj vrednosti, koja je od davnina
pridavana Platonovim pisanim tvorevinama, nego i u posebnoj instituciji
koju je Platon za zivota osnovao i koja je veoma brizljivo cuvala uspomenu
na svoga osnivaca. Ta je institucija dobila ime Akademija, i to po jednom
gaju koji je vec nosio to ime i koji se nalazio izvan gradskih zidinana
na desnoj strani tzv. svetog puta kojim je o Dionisovim svecanostima isla
povorka u Demetrino svetiliste u Eleusini (danasnji Elefsis na putu od
Atine prema Megari ili Korintu).
Akademija je bila prva filozofska skola u doslovnom i strogom smislu te
reci. Njen uzor je verovatno bio pitagorejsko bratstvo, ali za razliku
od ovog Akademija je ustrojena kao pravo sveuciliste sa neophodnim zgradama
i prostorom za predavanja i razgovore, verovatno i sa prostorijama za
smestaj gostujucih prijatelja Akademije koji su dolazili iz drugih helenskih
gradskih republika. Sigurno je da je Akademija imala sopstvenu biblioteku
za koju su pribavljeni rukopisi i u kojoj su cuvani i prepisivani rukopisi
Ucitelja Platona. Sumnjiva je verodostojnost legende, prema kojoj je na
ulazu u Akademiju pisalo: "Neka ne ulazi ko ne zna geometriju".
Ova je legenda nastala verovatno zbog izuzetnog znacaja koji je, u Platonovo
vreme i neposredno posle njegove smrti, pridavan istrazivanjima u geometriji
i matematici uopste. Akademija, po svemu sudeci, nije mogla biti obican
"univerzitet". U nju su primani mladici kao i ljudi starijeg
uzrasta, u potonjim vremenima i zene, ali izvesno je da je prijem morao
biti uslovljen nekom vrstom proveravanja obdarenosti za ucenje i spremnosti
da se zivot posveti ljubavi prema mudrosti, odnosno sklonosti za trajnim
istrazivanjima i sticanju znanja.
Gaj u kojem je Platonova skola bila smestena imao je svoj gimnasion (gimnaziju),
tj. vezbaliste za jacanje tela - "gimnastiku". Ali Akademija
nije spremala atlete. U dugom trajanju Akademije (s prekidima od oko 900
godina) bilo je uspona i padova, bilo je i preseljenja u okviru same Atine,
pa i u druge gradove; bilo je, takodje, i promena u duhovnim orijentacijama
(jedan period je npr. poznat kao skepticki), ali uspomena na Platona nikada
nije bila potisnuta i odbacena.
Platonova konstitucija dijalektike
Sadrzinski, dijalektika kao odredjena metoda pobijanja ili dokazivanja
bila je i re Platona poznata. O tome je ranije bilo reci, vezanih za razmatranja
o Zenonu i o retorici. No sasvim je sigurno da niko pre Platona nije poznavao
rec dijalektika. Tu je rec sam Platon skovao kao ime za filozofsku istrazivacku
aktivnost. Mogli bismo pomisljati da samo ime nema tako veliku vaznost,
ali bi to, nesumnjivo, u ovom i u drugim slicnim slucajevima bilo pogresno.
Jer, Grci su uopste imenima i recima pridavali znatno vecu vaznost, nego
sto smo mi spremni da cinimo. Prava rec je za helenske mislioce isto sto
i logos, jezicki izraz neceg sustastvenog. A i pravo ime je taj logos,
svedocenje da je nesto na putu da bude shvaceno kako treba. Kad to pravo
ime posedujemo, onda je manje vise lako traziti sadrzaje u proslosti na
koje se to ime moze odnositi. Bez toga imena, ne mozemo one sadrzaje u
proslosti ni prepoznati ni identifikovati, jer, u stvari, i ne znamo sta
bi trebalo da u proslosti trazimo.
Za ono sto je Platon nazivao "dijalektikom", Zenonovi "dokazi"
nisu bili neki blizi ili direktni uzor. Samo se indirektno moze zenonovsko
pobijanje i dokazivanje dovesti u smisaonu vezu s Platonovom "dijalektikom".
Sada cemo podsetiti na to da je zenonovska metoda u sustini bila onaj
"put" koji vodi izvan podrucja neposrednog opazajnog i zivotnog
iskustva. Neposredni uzor za konstrukciju Platonove "dijalektike"
bili su sokratski razgovori, sokratska ispitivanja. Ali Platon je nesumnjivo
sve to stavio u drugaciji kontekst. On je svakako zadrzao cudnovatu sintezu
sokratske "ironije" i "majeutike", ali je tu sintezu
upotrebljavao samo kao pomocno sredstvo za uzdizanje i osvescavanje individualne
duse na putu saznanja. Taj put je uzlazni, progresivan, pocinje od "najnizeg"
stepena saznanja (od onoga sto pokazuju cula), ide preko proucavanja i
razumevanja matematickih oblika i relacija, da bi dospeo do onog "najviseg"
(do uvida u vrhunsko dobro, koje je dobro po sebi, a ne po necemu drugom).
To bi bio jedan od mogucih opisa puteva kojim ljudska dusa moze napredovati
da bi dospela do najviseg savrsenstva, postajuci uvidom u ovo i sama usavrsena
do najviseg stepena. Taj put je ovde opisan samo po njegovoj polaznoj
tacki, posredniku i onom sto se nalazi na njegovom kraju. No izmedju pocetka
i krajnjeg cilja mogu se umetnitu mnogi drugi posredni stupnjevi, sacinjeni
iz istrazivanja i spoznavanja u razlicitim naukama, kao sto su one matematicke,
one koje se ticu ustrojstva svemira ili ustrojstva drzave, kao i one koje
se odnose na muziku i pesnistvo. U svim tim naukama, dijalektika je kao
poseban nacin ispitivanja i vodjenja onaj oput koji individualnu dusu
oplemenjuje saznanjem i vodi je do uvida u pojmove, a time i do "ucestvovanja"
u onome sto je vecno.
Drugi moguci opis dijalektike kao puta (metoda) koji dusu vodi ka vrhunskom
dobru i vrhunskoj lepoti bio bi onaj koji Platonov Sokrat daje u dijalogu
Gozba. Ovaj put je neposredno povezan sa ljubavlju, jer je pojam ljubavi
odredjen kao zudnja za lepotom i radjanje u lepoti. Buduci tako odredjena,
ljubav se najpre vezuje za lepo telo i u toj vezi jednoga sa drugim radjaju
se u dusi lepe misli. Drugi, visi stepen nastupa kad dusa shvati medjusobnu
srodnost svih lepih tela i ljubavlju se vezuje za telesnu lepotu uopste,
pri cemu je i sama dusa sposobna da takvu lepotu iz sebe radja (ta se
lepota nahodi u tzv. umetnickim tvorevinama). Treci stepen uspona imenuje
se izrazom lepe duse; u toj lepoti se radjaju velika prijateljstva, a
u njoj sudeluju, na primer, ucitelj i njegov ucenik. Nadalje, pomocu prethodnog
stupnja, otkrivaju se lepa dela u poslovima i obicajima i dusa, zudeci
za takvim lepim delima radja ih i sama. Peti stepen uspona u ljubavnom
saznanju vezuje se za lepo u naukama, a zudeci za takvom lepotom, dusa
u sebi radja znanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Najzad, sesti
i najvisi stepen na tom usponu ljubavi otkriva se kao filo-sofia, kao
ljubav prema mudrosti, a dusa koja je potpuno obuzeta ovom ljubavlju radja,
u lepoti najdubljeg razumevanja, u sebi uvid u vrhunsko lepo i dobro,
u onon sto je lepo i dobro po sebi, a ne po necemu drugom.
Opisani put ili metoda koja se zove dijalektika podrazumeva ucesce ljubavi:
ni do cega vrednog se ne moze dospeti bez tog zanosa. Ali Platon je u
nekoliko svojih dijaloga (Sofist, Drzavnik, Parmenid) prikazao dijalektiku
i sa njene tehnicke strane, kao vestinu dolazenja do pojmovnog saznanja.
Karakteristicno je da je za te svrhe uzimao, ne Sokrata, nego Parmenida
i "stranca iz Eleje". Ovim je verovatno svojim citaocima indirektno
stavljao do znanja da se taj hladni tehnicki prikaz dijalektike kao instrumenta
za otkrivanje pojmova moze izvesti samo u duhu hladne elejske dijalektike.
Osnovnu strukturu tog tehnickog oblika dijalektike sacinjavaju dva elementa:
"hipoteza" (polazni pojam, odnosno rec kojom se polazni pojam
imenuje) i "dijareza" (diairesis, deoba).
Treba na primer odgovoriti na pitanje: sta je drzavnik? Da bi se doslo
do pojma drzavnika, potrebno je sprovesti komplikovan i dug tehnicki postupak.
Prvi korak u tom postupku sastoji se u otkrivanju prvog para suprotnosti,
takvog da se neposredno moze uvideti kojoj suprotnosti utom paru pripada
drzavnik. Suprotnosti su: "oni koji imaju znanje" - "oni
koji nemaju znanje". Drzavnik nesumnjivo pripada prvog grupi - "onih
koji imaju znanje". Drugi korak je deoba pojma znanje na "teorijsko"
i "rukotvorno" znanje. Sada se odlucuje da drzavnik mora pripadati
prvom clanu ove nove deobe, jer on ne pravi nista rukama nego upravlja
ljudima. Takav postupak deobe se nastavlja i moze biti duzi ili kraci,
a svrha mu je da se preko ovih "dihotomija" rasvetle sve strane
drzavnickog posla po nacelu da jedna suprotnost odredjuje drugu. Ceo postupak
se zavrsava definicijom u kojo su nabrojane sve prethodno otkrivene karakteristike.
Ali i ovaj tehnicki vid dijalektike nije, u Platonovim prikazima, dat
sasvim bezlicno. I ovde je, naime, neophodno da u postupku sudeluju ucitelj
i ucenik. Ucitelj postavlja pitanja i vodi postupak, ucenik potvrdjuje
ili porice ono sto mu uciteljeva pitanja sugerisu. Pokatkad, on trazi
podrobnije razjasnjavanje, jer ako mu pitanje nije jasno, ne moze odgovoriti
ni potvrdno ni odrecno. Na taj nacin, ucenik postepeno napreduje u razumevanju
ispitivanog predmeta. Ovaj tehnicki vid dijalektike moga je jos da bude
upraznjavan ili kao "gimnasticki" (tj. kao uvezbavanje duha)
ili kao "agonisticki" (tj. kao nadmetanje izmedju suparnika,
od kojih svaki naizmenicno moze da vodi dijalog).
Teorija ideja - njeno poreklo i osnovno znacenje
Izraz "teorija ideja" priblizno odgovara nasem izrazu "posmatranje
oblika", mada ne doslovno, jer tu nije rec o nekom vizuelnom posmatranju
niti o nekim oblicima kao sto bi mogli biti vestacki napravljeni oblici
geometrijskih figura, umetnicke forme (statue, slike, ili muzicke kompozicije
koje se slusaju pomocu sluha), jezicke i gramaticke forme ili, najzad,
prirodni oblici koji se mogu posmatrati culima. Culna saznanja su u "teoriji
ideja" iskljucena na svaki nacin, osim kao pomocno sredstvo koje
sluzi kao polazna tacka za "dugo putovanje" onim putem koji
je oznacen imenom "dijalektika" i koji na svom zavrsetku treba
da ima uvid, tj. shvatanje i razumevanje onoga sto je postaljeno kao predmet
istrazivanja i "posmatranja".
Za pitanje o poreklu "teorije ideja" najbolje ce biti da se
posluzimo Aristotelovim svedocenjem, jer Aristotel je dugo bio neposredni
ucenik i prijatelj Platonov i njegovo bi svedocenje o tome moralo imati
neophodnu verodostojnost. Sami Platonovi dijalozi sto se toga tice vise
odmazu negoli pomazu, jer je na mnogim mestima u tim dijalozima "teorija
ideja" predstavljena ili kao nesto sto je odavno poznato ili kao
Sokratovo otkrice. Obratimo se dakle Aristotelu.
Aristotel nam izricito saopstava da je upravo Platon autor teorije ideja.
Nadalje, on saopstava da ta "teorija" ima tri istorijska izvora:
(I) "Heraklitovi govori (logoi) o vecnom toku svih culnih stvari,
iz kojih govora je sledilo da, ako postoji o necemu znanje i razumevanje,
onda se to znanje i razumevanje mora odnositi na neke druge stalno-postojece
prirode, izvan onih culnih, jer ne moze biti znanja o necemu sto je u
stalnom toku"; (II) Sokratova istrazivanja, koja se "nisu odnosila
na celinu prirode, nego samo na podrucje etike"; ali u okviru tog
podrucja Sokrat je otkrio "navoditeljske (induktivne) govore (argumente)"
i "odredbe onoga sto je opste i svemu zajednicko" (univerzalnu
definiciju ili definiciju univerzalnog); (III) Pitagorejska teorija brojeva.
Sokrat, dakle, nije tvorac teorije ideja, mada je u Platonovim dijalozima
najcesce bas Sokratu pripadala uloga onoga koji tu ideju skicira. Aristotel
je otkrio da je Sokratov podsticaj za stvaranje ove teorije bio u traganju
za onim sto je "opste" i "zajednicko" svim stvarima
i bicima vidljivog culnog sveta. Ali Sokrat, po Aristotelovoj proceni,
nije tretirao "opstosti ili opste odredbe kao odvojene" od culima
opazljivih stvari, niti je te "opstosti" nazivao idejama. U
odnosu na Heraklita, jasno je da je Platon mogao da proucava njegove "govore"
samo u pismenom obliku, a uz to da se o svemu tome obavestava i kod Heraklitovog
sledbenika Kratila. Platon je, dakle, prihvatio Kratilovo ucenje o vecnom
toku, ali samo ukoliko se teza o "vecnom toku" iskljucivo odnosi
na svet vidljivih i opazljivih stvari i bica. Iz toga je on zakljucio
da bi bilo kakva nauka o stvarima koje su u vecnom toku bila nemoguca,
ukoliko ne postoji nesto stalno sto tim tokom upravlja i sto omogucuje
da se on razume i osmisli. Po Aristetolovoj pretpostavci, pitagorejsci
su vec uveliko nagovestili da to sto je stalno (postojano i nepromenljivo)
i sto upravlja "vecnim tokom" jesu brojevi i brojevni odnosi.
Na osnovu svega toga izgledalo bi, barem na prvi pogled, da Platon nije
imao suvise tezak zadatak i da su svi elementi za postavljanje teorije
ideja vec bili dati. Trebalo je samo izvesti njihovu sintezu.
Sudeci po sadrzaju Platonovih dijaloga, izvodjenje teorije ideja pokazuje
se kao znatno teze i zamrsenije. Nema nijednog dijaloga u kojem je ta
teorija izlozena na potpun i nedvosmislen nacin; postoje samo skice teorija
rasute po razlicitim dijalozima i cesto u vaznim pojedinostima nedjusobno
nesaglasne. Jedno je medjutim izvan svake sumnje: teoriji ideja se pridaje
odsudna vaznost, bez nje (makar bila data samo i u nagovestajima) ne bi
bila moguca nikakva nauka ni filozofija. Naravno, mi ovde ne mozemo da
se upustamo u finese teorije ideje, u njene razlicite verzije koje su
nastale u toku dugog Platonovog filozofskog rada, kao ni u zagonetke koje
proizlaze iz nacina izlaganja te teorije u dijalozima. Stoga ce najbolje
biti ako se za upoznavanje sa sustinskim znacenjem "ideja" obratimo
nekom, po mogucstvu sazetom i jasnom, Platonovom kazivanju o toj stvari.
To cemo naci u prvom delu dijaloga Parmenid, kojem je Trasil stavio podnaslov
"ili O idejama".
U tom dijalogu stoji da se bez dvoumljenja moze trvrditi da pravicno samo
po sebi, lepo samo po sebi, dobro samo po sebi i sve sto je takvo zasluzuje
da nosi naziv ideje. Ovo "po sebi" znaci da idejama ne mozemo
nazvati nesto zavisno, sto za svoje postojanje duguje necem drugom, sto
se izvodi iz neceg drugog. Naprotiv, sve drugo treba da zavisi od ideja,
da bude izvedeno iz njih i po vrednosti procenjeno pomocu njih. Drugim
recima, svaka iskustvena pravda, svako lepo i dobro koje nalazimo u nasim
svakodnevnim zivotnim prilikama, moguci su i mogu biti procenjeni kao
pravicno, dobro i lepo samo ako postoji neko apsolutno merilo za takve
stvari. Na slican nacin, uzima se daje jednakost takodje ideja. Tu je
rec o idealnoj jednakosti, kao sto je prethodno bila rec o idealnoj pravdi,
doboti i lepoti. Jedino ako postoje takva idealna sustastva, nece nam
nase ljudsko procenjivanje i poimanje jednakog, pravicnog, dobrog i lepog
biti relativno i zavisiti od nacina merenja i pocenjivanja, od "tacke
gledista" i od "ukusa".
Nadalje se postavlja pitanje o tome da li za sve stvari empirickog sveta
postoje odgovarajuce ideje. Na primer: da li postoji idealni covek, covek
uopste, univerzalni covek, a ne samo ljudi razlicitih rodova i vrsta,
pa i ljudi koji to jesu samo u nekom bioloskom smislu, a u svemu ostalom
su "neljudi" i zveri? Isto pitanje se postavlja i za tzv. elemente:
da li postoji "vatra po sebi" i "voda po sebi"? pri
cemu se aludira na "fizicare", koji su na takva pitanja potvrdno
odgovarali. Kod takvih pitanja, Platonov Sokrat se ozbiljno dvoumi: on
vise nije tako siguran u to da li u takvim slucajevima treba govoriti
o idejama. Drugim recima, on nije siguran u to da li za sve o cemu smrtnici
mogu imati neki pojam postoji odgovarajuca ideja. Razlog te nesigurnosti
je razumljiv, jer bi jedna teorija ideja koja bi se poklapala sa teorijom
opstih pojmova morala da se suoci s velikim teskocama.
Deo tih teskoca otkriva se vec sledecim pitanjem: da li i za takve stvari
empirickog sveta, kao sto su dlaka, blato i necistoca, takodje, postoje
ideje, razlicite od stvari koje doticu nase ruke? Nedoumica Platonovog
Sokrata ovde je najveca. On priznaje da je o tome mislio, da je pri tom
bio uznemiren logickom obavezom da se pretpostavka o postojanju ideja
mora dosledno sprovesti na sve stvari empirickog sveta, a ne samo na neke
koje imaju izuzetnu vrednost. On kaze da je od takvog promisljanja bezao
"iz straha da ne porpadne, tonuci u bezdano brbljanje". Ovo
se moze uzeti i sire, kao Platonova poslednja rec o idejama: ono sto je
za covekovo znanje i mudrost najdragocenije, vrlo je tesko a mozda i nemoguce
dostici. Da je Platon uspeo da to dostigne, istorija filozofije bi njegovim
uspehom bila zavrsena. A mozda ona nikad i ne moze biti zavrsena.
Teorija drzave
I ovde rec "teorija" znaci isto sto i u prethodno razmatranim
sadrzajima; ona naime, upucuje na "umno posmatranje" ne ove
ili one empiricki postojece drzave, nego na "umno posmatranje"
ili istrazivanje konstitucije drzave uopste. Ovo "posmatranje"
ili razmatranje treba da ima za rezultat jedan sadrzajno obogaceni pojam
drzave, koja odgovara svojoj osnovnoj svrsi, tj. sreci i dobrobiti svih
svojih gradjana. Odmah se moze uvideti da je tako nesto veoma tezak i
ambiciozan poduhvat, koji mozda nece dovesti do ocekivanog rezultata,
ali koji se pravda time da je znatno bolje imati neko znanje o drzavi
(makar to znanje bilo i veoma sporno), nego nikakvo.
Da je Platon pridavao vecu vrednost empirijskim metodama nego dijalektici,
tada bi on sigurno proucavao ustrojstvo neke empirijske drzave, recimo
Persije, ili Egipta, ili Sparte. Nista od svega toga. U njegovoj "teoriji
drzave" ispituje se, u stvari, kakva bi trebalo da bude neka empirijska
drzava da bi u njoj bile znacajno prisutne one ideje koje su imenovane
kao "pravicno po sebi", "dobro po sebi", i "lepo
po sebi". U istrazivanjima te vrste, koja se danas nazivaju "politickom
filozofijom", Platon nije imao nikakvog uzora, nego samo podsticaje
u "sokratskim razgovorima", u onome sto su sofisti govorili
o vrlinama i u pesnickoj mudrosti koja se katkad odnosila na vrline i
na jake strasti koje iz sebe radja ljudska dusa u borbi za vlast.
Platon je "politickoj filozofiji" posvetio sadrzaj tri svoja
dijaloga, a to su: Drzava, Zakoni i samo delimicno dijalog Drzavnik (ho
Politikos). Prvi od ovih (Drzava)
je najvazniji i moze se reci da je taj dijalog najkompletnije izvedeno
Platonovo delo. Nasa rec "drzava" ne odgovara ponajbolje izvornom
naslovu Politeia, koji se odnosi na celokupnost javnog (ili gradjanskog)
zivota u organizovanoj zajednici ii koji ujedno oznacava ono sto mi zovemo
ustav. "Javni ili gradjanski zivot" razumeva se po nacelu suprotnosti,
ukoliko se posmatra naspram onoga sto se naziva "privatni ili pojedinacni
zivot". Ovo naravno nije samo suprotnost u recima, nego i u stvarnim
interesima, pa je Platon imao da resi tezak problem - kako da se licni
interesi na najbolji moguci nacin usklade sa javnim interesima, odnosno
sa celinom drzavne zajednice, te kako da se celina drzavne zajednice organizuje
a da sasvim ne unisti ili potisne pravo na licni zivot, vrlinu i srecu.
Dijalog Drzava pocinje i zakljucuje se razmatranjima koja se odnose na
licni zivot. Ali pocetak i zavrsetak dijaloga postavljeni su izvanredno
vesto, tako da se u pocetku licni zivot postepeno uvodi preko porodice
u sklop drzavne zajednice, a na kraju se licni zivot preko mita o ponovnom
radjanju (Erov mit) uvodi u sklop konstitucije celokupnog kosmosa. Sokrat
u pocetku razgovora sa bogatim i ostarelim trgovcem Kefalom, pita ga kako
podnosi starost i u kakvim je sada odnosima sa erosom (moze li se jos
da opsti sa svojom zenom), potom se razgovor prenosi na sticanje i nasledjivanje
bogatstva. Iza toga sledi uvodjenje jedinke u zivot zajednice, a to je
uvodjenje izvrseno uz pomoc jedne na oko uzgred ispricane anegdote o Temistoklu
i Serifljaninu, iz koje se, u stvari, vidi kako ugled i slava jednog coveka
ne zavise samo od njega nego i od drzave u kojoj taj covek zivi. Najzad,
uvodni deo se zavrsava Kefalovim govorom o strahu od smrti i nadanju,
o pravicnom i nepravicnom zivotnom putu.
Ovo poslednje je neposredni povod da se postavi pitanje sta je pravicnost.
Uobicajeno je, naime, da svi govore o tome kako treba ziveti i postupati
pravicno, ali pitanje je da li iko zna sta je, u stvari, pravicno. Pominju
se reci mudroga pesnika Simonida: "pravicno je vratiti svakome ono
sto mu dugujes". Ali pesnik govori zagonetno, a kad se Simonidove
reci pojasne, izlazi da je "pravicno dati svakome ono sto mu pripada".
To je u osnovi Platon prihvatio kao definiciju pravicnosti, ali tome je
lako suprotstaviti obicno zivotno iskustvo, pa je Platon udesio da retor
Trasimah to ucini, ukazavsi na fakat da u drzavama pravo odredjuje onaj
ko drzi vlast. "Svaka vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija
demokratske, tiranin tiranske, a tako cine i sve ostale vlasti."
Time je vec rasprava o pravicnosti uvedena u vode drzavne konstitucije.
Ova se pak moze razmatrati ili empiricki ili dijalekticki i Platonov Sokrat
se odlucuje za ovu drugu mogucnost. To prakticno znaci da ce se o drzavi
govoriti prema njenom pojmu, a ne prema njenim raznolikim empirickim modelima.
Ova odluka podrazumeva mnogo raznovrsnih ispitivanja, koja se i sprovode
u daljem tesktu Dijaloga.
Mi ta ispitivanja ovde, razume se, ne mozemo pratiti. Ono sto je u njima
osnovno, to je problem uskladjivanja licnih i opstih interesa, naznacen
na ocetku. Platon je verovao da se taj problem moze resiti dvostrukim
dejstvom: jednim koje se odnosi na vaspitanje i obrazovanje mladih generacija,
i drugim koje zahvata u konstituciju same drzave. Vaspitanje i obrazovanje
treba da ostvari prirodnu selekciju osnovnih grupa ili klasa koje ce sacinjavati
drzavu. Oni koji, u procesu obrazovanja, pokazu najmanje sposobnosti i
sklonosti za ucenje i za "castoljublje", najpre ce zavrsiti
svoje obrazovanje i formirace klasu "rukotvoraca", tj. onih
koji znaju da rade rukama i telesnom snagom. Oni koji pokazuju vecu sklonost
ka ucenju, ali samo u funkciji postizanja licnog uspeha u pocastima i
slavi, formirace klasu "branilaca drzave", tj. neku vrstu profesionalnih
vojnika. Najzad, oni koji u toku obrazovanja pokazu i dokazu sklonost
i sposobnost za najvisu mudrost do koje ljudi mogu dospeti, formirace
vladajucu klasu.
Za ovo poslednje vezana je cuvena Platonova teza o filozofima vladarima:
"Dok u drzavama filozofi ne postanu vladari, ili dok sadasnji vlastodrsci
ne postanu pravi i dobri ljubitelji mudrosti, i dok politicka moc i ljubav
prema mudrosti ne postanu jedno,... nece prestati nesrece ne samo za drzave
nego ni za ljudski rod". To je u osnovi sprovodjenje onog polaznog
nacela, onog koje kaze "pravicno je dati svakome ono sto mu pripada".
Ljubiteljima mudrosti ("filozofima") ne daje se vlast zato sto
oni za njom zude, nego zato sto im ona po sustini dobre drzave pripada,
jer bi jedino takvi - kako je Platon verovao - znali da vlast upotrebljavaju
mudro i dalekovido, a ne da je zloupotrebljavaju vodjeni zudnjom za vlascu.
To je Platonova utopija, koju su mnogi kasniji pisci s manje ili vise
misaone dubine nastojali da oponasaju. U pojedinim svojim aspektima, Platonova
utopija dobija obelezje totalitarne drzave: ljubav je, na primer, ukinuta
kao mogucnost slobodnog izbora partnera, a ostavljena samo kao mogucnost
planskog sklapanja kratkotrajnih bracnih veza u funkciji eugenike; sve
umetnicko stvaralastvo ima da sluzi iskljucivo u didakticke svrhe, a pesnike
kao sto je Homer treba lepo primiti, cak i ovencati lovorovim vencem,
ali ujedno i sto je pre moguce, na lep nacin isterati ih iz drzave. Jer,
takvi bi pesnici uneli nekontrolisanu radost i nepredvidljivo ponasanje
u toj Platonovoj racionalnoj, ali istovremeno tuznoj i praznoj planskoj
ustanovi.
Utemeljenje matematike i matematicke kosmologije
Izum matematike kao prakticno-upotrebljivog znanja svakako pripada egipatskoj
svestenickoj kasti. Izum matematike kao misterijske discipline sa pretenzijama
na kosmicko vazenje, u smislu vazenja za svaki moguci i stvarni poredak,
mora se pripisati Pitagori i njegovim sledbenicima. Platonu, medjutim,
najvise pripada zasluga za stvaranje jedne stroge filozofije matematike.
Ovo proishodi iz toga sto je Platon matematickim bicima (brojevima, geometrijskim
figurama) i matematickim relacijama (jednakost, slicnost, proporcionalnost)
pridavao posebno znacenje i ulogu u strukturi postojeceg uopste, cak i
u strukturi drzave, ljudskog organizma i svemira. Matematicka bica i matematicke
relacije zamisljao je kao posrednike izmedju "vidljivog" sveta
i nevidljivog, ali shvatljivog poretka ideja.
Shodno tome, tacke, prave, ravni i geometrijska tela mogli su biti predstavljeni
crtezima i modelima, ali Platon je drzao da se u matematicke stvari uopste
ne razume onaj ko veruje da ti crtezi i modeli jesu nesto vise od bledih
kopija pravih matematickih bica. Jer, ova se nikako ne mogu videti ni
dodirivati, pa je razum jedini nacin da se matematicka bica uopste otkriju.
Mora se imati u vidu da je Platon prvi uveo razlikovanje razuma od uma.
Razum je neophodan za snalazenje u matematickim stvarima, a um u onim
najvisim koje se ticu "ideja". To nije sve. Platon je, po svemu
sudeci, prvi dao snazne podsticaje za formulisanje matematickih teorema
i za njihovo strogo dokazivanje. Najstariji nama poznati geometrijski
dokaz tzv. Pitagorine teoreme nalazi se u Platonovom dijalogu Menon. Kasnije
sastavljen Euklidov spis pod naslovom Elementi (geometrije) sigurno je
glavne podsticaje dobio od Platonove filozofije matematike, odnosno od
istrazivanja koja su u duhu te filozofije vrsena u Akademiji.
Platon je tek u pozno doba odlucio da napise delo koje ce obuhvatiti one
iste sadrzaje koje su, kako smo videli, kontinuirano razmatrali presokratski
"fizicari". Istina, on je u vise ranije napisanih dijaloga,
ukljucujuci tu i Drzavu, obicno na kraju tih dijalogagovorio ponesto o
svemiru, ali uvek u mitskoj formi. Ovo poslednje verovatno zbog toga sto
se on tada pretezno bavio "ljudskom mudroscu", njenim mogucnostima,
predmetima i ciljevima, drzeci istovremeno da ono sto se odnosi na prirodu
(physis) kao sferu "bozanskih stvari" mora biti prikazano u
mitskoj formi. U svoje pozno doba resio je Platon da napise dijalog Timaj.
Ovaj spis je zapravo samo u prvom, uvodnom delu dijalog, dok je u preostalom
vecem delu dat kao dugo izlaganje Timajeve kosmogonije, matematicke fizike
i antropologije. Uvodni deo je udesen tako kao da se razgovor u Timaju
vremenski, s prekidom samo od jedne noci, nastavlja na razgovor vodjen
u Drzavi. Stvarni vremenski razmak izmedju pisanja ovih dijaloga bio je,
medjutim, neuporedivo duzi. Platon je tu "neiskrenost" sebi
dopustio iz teorijskih razloga: hteo je pokazati da izmedju poretka u
drzavi i sveopsteg poretka - kosmosa mora postojati neka povezanost, makar
i takva da je poredak u drzavi znatno mladji i kratkotrajniji.
Tajanstvenu glavnu licnost Timaja Platon je jednostavno izmislio, ali
tako da ona po necemu podseca na pitagorejce. Ovo zbog toga sto je kosmogonijska
i kosmoloska tema, zajedno sa misterijskom upotrebom matematike, doista
bila pitagorejska. No Platonov spis Timaj daleko je od toga da bi bio
prosta reprodukcija onoga sto su govorili pitagorejci. U tom spisu ima
jedna novina, koja je za helensko duhovno obzorje sasvim neobicna i originalna.
Tu je, naime, prvi put u helenskoj dotadasnjoj duhovnoj istoriji, Platon
poceo govoriti o graditelju (demiurgu) kosmosa. Taj demiurg (majstor,
zanatlija) prikazan je kao izvrstan matematicar. On je nacinio nas kosmos,
imajuci pred sobom kao uzor vecne ideje (dobro, lepo, jednakost, proporcionalnost),
a na to se odlucio procenivsi "da je red bolji od nereda". Ovu
procenu, naravno, ne bi mogao izvrsiti bez znanja ideje dobra. Ali Platonov
demiurg nije, kao biblijski bog, stvorio svet iz nicega. Tako nesto se
nije moglo zamisljati posle elejske teorije bica. Demiurg je, po Platonovoj
zamisli, samo sredio postojeci haoticki materijal po matematickim nacelima
i ugledajuci se na "ideje".
Poslednji elementi tako sacinjenog kosmosa imenovani su u Timaju kao geometrijska
bica - kao trougli. Iz ovih su sacinjeni pravilni poliedri: tetraedar,
oktoedar, ikosoedar (ciji obim sacinjava 20 trouglova), heksaedar (kocka)
i dodekaedar (ciji obim sacinjavaju 12 pravilnih petougaonika). Ovi su
pravilni poliedri, kojih ne moze biti vise od pet, kasnije dobili naziv
"pet Platonovih tela". Prva cetiri odgovaraju Empedoklovim :korenima
svih stvari", tj. vatri, vazduhu, vodi i zemlji (istim redom kao
napred navedeno). Dodekaedar je kod Platona uziman kao oblik kosmosa,
mada se u Timaju kaze da je kosmos sfericno zivo bice bez cula i bez organa,
da to zivo bice ne stari i ne oboleva. Makoliko sve ovo sadasnjem citaocu
izgledalo fantasticno, valja imati u vidu da je sadrzaj Platonovog Timaja
imao jednstveno znacajnu ulogu u obrazovanju tokom srednjeg veka, a njegova
matematicka kosmologija i fizika ne tako zanemarljiv uticaj na protagoniste
moderne matematicke kosmologije i fizike.
Platonova konstitucija dijalektike
