Zajednički rad Mileve i Alberta dokazuju mnoga njihova pisma. Evo dva primera. Prvi je pismo koje je Albert krajem avgusta ili početkom septembra 1900. godine iz Milana poslao Milevi u Kać.
"Prilikom istraživanja Thomsonove pojave opet sam pribegao drugoj metodi, koja ima određene sličnosti s tvojom za određivanje zavisnosti k od T & koja stvarno pretpostavlja istraživanje u tom pravcu. Kad bi nas dvoje mogli već sutra da počnemo s tim! Svakako moramo da se potrudimo da budemo u dobrim odnosima s prof. Weberom, pošto je njegova laboratorija najbolja i najbolje opremljena.
Nežno te ljubi, tvoj
Albert"Albert Ajnštajn krajem septembra ponovo piše Milevi: "Lep posao i život zajedno – samo da smo sami svoje gazde na sopstvenim nogama & možemo da uživamo svu našu mladost. Ko bi mogao imati išta lepše? A kad uštedimo dovoljno novca, kupićemo bicikle i povremeno se voziti na izlete, krajem sedmice."
Već 3. oktobra piše nove retke Milevi (ona je još uvek na salašu u Kaću): "Rezultati u vezi kapilarnosti, do kojih sam došao nedavno u Cirihu, čine se sasvim novim, uprkos jednostavnosti. Kada se nadjemo u Cirihu moramo da se potrudimo da dođemo do empirijskog materijala u vezi toga, preko Klajnera. Ako iz toga usledi prirodan zakon, poslaćemo ga u Videmanove Anale."
Mileva je posle toga upisala četvrtu godinu politehnike u Cirihu, što joj je omogućilo i upotrebu tamošnje fizikalne laboratorije. Upisala je tri predmeta iz fizike kod profesora Vebera i dva iz astronomije kod profesora Alfreda Volfera. U naučnim istraživanjima bila je uspešna i za rad u laboratoriji za fiziku dobila je ocenu 5.
Mileva Marić, rođena 1875. godine u Titelu, bila je, nema sumnje, izuzetna ličnost. Neki su je opisivali kao mračnu, introvertnu ličnost, ali kada se sagleda njena sudbina, možda nije čudo da je bila zatvorena i nepoverljiva. Prvi veliki uspeh postigla je u Zagrebu, kada su joj austrougarske vlasti dozvolile da kao jedina "privatistkinja" (studentkinja) prisustvuje predavanjima iz fizike, što je u to doba u gimnazijama bila privilegija muškaraca. Mileva nije maturirala u Zagrebu, nego u Švajcarskoj, zato što je tamo devojkama bilo dozvoljeno da redovno studiraju na visokim školama. Upisala se na politehničku školu u Cirihu, studije fizike i matematike, gde je upoznala tri i po godine mlađeg Alberta, nemačkog Jevrejina. Da je ljubav bila obostrana i iskrena, dokazuju sačuvana pisma, u kojima Mileva Albertu tepa Johonesl a on njoj Doxerl. Iz knjige saznajemo da je Mileva treći semestar završila u Hajdelbergu, kao i da je među kolegama bila veoma cenjena i upamćena kao vrstan fizičar i matematičar, iako na politehnici nije diplomirala. U to vreme je zatrudnela i zbog Albertove neodlučnosti za brak i dete i pritiska njegovih roditelja (kojima nisu bile strane predrasude prema Milevinom južnoslovenskom poreklu i drugoj veri, što je u tadašnjoj Nemačkoj bilo često) Mileva je bila prisiljena da njihovo prvo dete – ćerku Lizerl – dâ na usvajanje. Čini se da Albert Ajnštajn nije mnogo mario za sudbinu vanbračnog deteta (pred porođaj je Milevi čak pisao da bi više voleo da bude sin). Kasnije su osnovani čak i istraživački timovi i pravljene DNK analize, sve radi odgonetanja šta se desilo s Lieserl, o kojoj mnogo decenija pojma nije imao ni njen brat Hans Albert Ajnštajn, ali je sav napor ostao jalov. Mileva i Albert su, čini se, odneli u grob svoju veliku tajnu.
Posle Milevine smrti Albert je možda našao duševni mir, ali je činjenica da mu na istraživačkom planu posle razvoda gotovo ništa nije polazilo za rukom. Opsednutost traženjem "jedinstvene teorije polja" nije urodilo plodom, odbio je ponudu da postane predsednik Izraela i često je, kako pokazuje knjiga Đorđa Krstića, imao sasvim drugačije stavove od onih po kojima je slavljen kao pacifista. Možda je zato izbor Alberta Ajnštajna za "ličnost XX veka", veka velikog napretka, ali i velikih moralnih padova, opravdaniji nego što smo slutili.
